Jutros sam otvorila oci nakon premalo sna sa groznom mucninom u stomaku i trljajuci oci, samo sam pozelela da vrisnem.
Jos jedan radni rad, jos jedan od okova svakodnevice koji se mora nositi...

Odzvanjaju mi gitare i perdivni zenski vokal u glavi, a ja samo razmisljam o jednoj pesmi, koju sam jednom davno, sasvim slucajno procitala...

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!...