"U neprekidnoj ljudskoj igri sa svim i svačim, u kojoj ni prošlost, s pravom, nije pošteđena, poneko ime koje se dugo činilo blistavim i neugaslim - potamni kao zauvek, poneko izroni iz mraka godina kao Severnjača u nebu. Količina svetlosti koja se stekla u Aleksi Šantiću i neizbežna senovitost koja meko pada sa njegove poetske figure, kao da ne podležu nikakvom dodavanju, nikakvom oduzimanju. Svaki preterani blesak koji bi bio bačen na njegov lik - delovao bi tuđe i izlišno, a svaka mutnija sena - sklizla bi za tren niz njegov glatki i definitivni sklad.
Pokušajmo sada nešto slično onome što je Isidora Sekulić uspela da nam nametne, kada nas je upozoravala da izgovorimo ime jednog drugog pesnika, Milana Rakića. Pročitajmo naglas ime našeg pesnika: Aleksa Šantić.
Taj tečni i umekšani spreg slova (koji je reka vremena još više zbila i uglačala poput belutka), kao da u našem jeziku ima svoju posebnu kadencu, neku naročitu boju, svoj ton i jačinu, liniju koja se ne može ponoviti, koja je svoj izvor i uvir, unikat - koji pripada svima. Jedno ime iza kojeg prepoznajemo samo jedan stav, kao što iza jednog šuma prepoznajemo kišu koju i ne vidimo, a iza drugog, samo lišće u vetru.
Fotografije i njegovi savremenici pričaju da je bio čovjek neobične lepote. Mi koji ga nismo vidjeli i oni koji tek dolaze, a neće čuti ni živu reč svedoka njegova vremena, koju smo mi čuli, osetiće dah ove lepote u poeziji koju je za sobom ostavio.
Sve nam se više čini da Šantić nije sam potražio azil u lepoti poezije. Pre bi se moglo reći da je sama poezija našla svoj azil u lepoti ovog čoveka.
Bio je srpski pesnik, a muslimani su ga, kažu, osećali da je njihov. Kada je umirao, mora da se ceo Mostar vajkao: Kuda će sad Aleksa? U raj ili dženet? Mostar se preko poezije i života Alekse Šantića izvio na jedan tako zagonetan način da nam se iz daljine pričinjava kao bliz i naš a kada smo u njemu - svečan i uzvišen.
Kada se iz svojih daljina približavamo Mostaru, pa ako se taj naš nailazak poklopi i sa sumrakom, pri prvoj, a neizbežnoj pomisli na Aleksu Šantića, prepustimo se malo i poeziji. Osetićemo se kao da ne ulazimo u grad, nego u pretprazničko veče."
(STEVAN RAIČKOVIĆ: PRETPRAZNIČKO VEČE, Zora - svečani broj, Mostar 1968/69)
EMINA
Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.
Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...
Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;
S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!
Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!...
http://www.aleksasantic.com/
http://www.zimba.nl/sevdah/muzika.php