Septembra 2006 sam imala pravu malu odiseju autom.
Krenula sam iz Zürich, preko cele Svajcarske, Italije, onda cela Hrvatska, a onda sam stigla u Srbiju. E tek tu sam videla sta je divljanje.
Dakle, krenula sam od Beograda prema Nisu, iskljucila se u Batocini, preko Kragujevca, Kraljeva, Cacka, Uzica, Zlatibora, do Priboja, onda Ibarskom magistralom do Valjeva i Sabca, pa ponovo do Beograda i na kraju po izvode iz maticne u Cupriju.
Najmanje 15x za malo da se me neki kreten ubije. Najgora je bila voznja po Ovcarsko-kablarskoj klisuri, kao i voznja Ibarskom magistralom. Sve sve, ali preticanje preko duple pune linije, to jednostavno ne moze.
Mene ne cudi da ljudi u Srbiji ginu na putevima, mene cudi sto ih onako MALO gine. Ok, priznajem, volim brzu voznju, ali sta je brza voznja i kada? Volim da vozim malo brze na autoputu, kada sam sama i kada je distanca prava. To je moguce u Italiji, na primer.
Uz to, NE PADA MI NA PAMET da u Beogradu vozim auto. Ko nikada nije upao autom u "kruzni tok" na Slaviji u vreme "rush hour", ne zna sta je horor.
Sve zajedno: Oduzela bih momentalno dozvolu takvim likovima, to znaci, da sam ja neki palamar, sto nisam, pola Srbije bi ostalo bez vozacke.
__________________
.
|