lj_950

Vladika Nikolaj Velimirović, rođen je na Tucindan 23. decembra, po starom kalendaru ili 5. januara 1881. godine po novom kalendaru, u selu Lelić, nedaleko od Valjeva. Kršten je u manastiru Ćelije, koji je tada bio parohijska crkva sela, a u njemu je bila i osnovna škola onog vremena. Njegovi roditelji Dragomir i Katarina, šumadijski seljaci, imali su devetoro dece. Nikola je bio prvo dete u roditelja.
Po završenoj bogosloviji odobrava mu se stipendija na staro-rimokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj. Po završenom fakultetu prijavio je doktorsku tezu i doktorirao na temu "Vera u Vaskresenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske crkve". Drugi doktorat odbranio je na Oksfordu gde je završio Filosofski fakultet i doktorirao na temu "Filosofija Berklija".
Zamonašio se u manastiru Rakovica kod Beograda 20. decembra 1909. godine, gde dobija monaško ime Nikolaj. Potom završava Duhovnu akademiju u Petrogradu.
Početkom 1915. godine predsednik srpske vlade, Nikola Pašić, šalje ga u Englesku i Ameriku da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija propagandu protiv Srbije. "Pa šta da kažem?" - tražio je Nikolaj instrukcije od Pašića. "Kašće ti se samo" - posle dužeg ćutanja odgovori mu Pašić.
Od aprila 1915. do aprila 1919. godine, pune četiri godine, Nikolaj je po Americi i Engleskoj držao brojna predavanja u crkvama, na koledžima, univerzitetima, hotelima, bioskopskim salama, objašnjavajući srpsku pravednu i oslobodilačku borbu protiv austrougarske carevine.
Po završetku Prvog svetskog rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je, 25. marta 1919. za episkopa žičkog, odakle je krajem 1920. godine premešten u ohridsku episkopiju. Tih godina, bila je izuzetno živa diplomatska aktivnost Crkve i države, pa je episkop Nikolaj bio član brojnih delegacija i misija u Atini, Carigradu, Svetoj Gori, kao i u Americi i Engleskoj. Tek kao episkop žički i ohridski vladika Nikolaj razvija svoju punu misionarsku i jevanđeljsku delatnost. Mada pod teškim uslovima, on svakodnevno putuje po eparhiji, poučava narod i propoveda. Kao nekada Sveti Sava. Obnavlja ratom porušene crkve i manastire. Osniva sirotišta za nezbrinutu decu. Da bi zaštitio narod od agresivne sektaške propagande, podržava novonastalu Pravoslavnu Narodnu Hrišćansku Zajednicu ili Bogomoljački pokret, kojim je i rukovodio između dva rata.
Po želji Arhijerejskog sabora i pravoslavnog naroda Šumadije, vladika Nikolaj je 1934. godine vraćen na tron žičke eparhije. Odmah se dao na obnavljanje manastira Žiče, pa je ona ubrzo zablistala starim nemanjićkim sjajem. Obnovio je i mnoge druge manastire, naročito venac manastira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, koja je nazvana Srpska Sveta Gora.
Čim su Nemci okupirali zemlju, odmah su vojne i policijske snage upale u Žiču i izolovale vladiku Nikolaja, a 12. jula 1941. uhapsili ga i prebacili u manastir Ljubostinju u zatočeništvo, gde je, pod jakom nemačkom stražom, ostao do 3. decembra 1942., kada je zajedno sa jeremonahom Vasilijem (Kostićem), potonjim episkopom žičkim, i svojim sinovcem Jovanom Velimirovićem prebačen u manastir Vojlovicu kod Pančeva. Krajem maja 1943., Nemci su u Vojlovicu sproveli i patijarha Gavrila.
Pred kraj leta 1944. godine, Nemci su vladiku Nikolaja Velimirovića i patrijarha Gavrila sproveli iz manastira Vojlovica u zloglasni logor Dahau u Nemačkoj. Oni su bili jedina dva crkvena velikodostojnika u Evropi koji su bili zatočeni od nacista i koji su prošli pakao logora Dahau.
Velikim zalaganjem Dimitrija Ljotića patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj su pušteni iz nemačkog zatočeništva gde su kraj rata dočekali u Sloveniji sa srpskim nacionalistima.
Neko vreme potucali su se obojica po zemljama zapadne Evrope, a zatim se patrijarh Gavrilo vratio u zemlju i preuzeo dužnost poglavara Srpske crkve. Vladika Nikolaj je krenuo golgotskim stazama emigracije. Nije hteo da se vrati u voljenu Srbiju gde je došao na vlast komunistički režim. Smatrao je da će više uraditi za svoj narod, ako ostane u emigraciji i pokrene svoje mnogobrojne veze u visokim krugovima Amerike i Engleske da pomognu Srbiji. "Kada kuća gori, požar se gasi spolja" - govorio je on.
Iz Amerike je slao pakete i pomoć crkvama i manastirima, monasima i monahinjama, sveštenstvu i narodu. Sve što je imao, sve je darivao svome narodu. Okupljao je i mirio Srbe u tuđini i učio ih da, samo ako budu složni, ako budu vezani za svoju Crkvu i običaje, mogu sačuvati svoje ime i svoje korene u dalekom svetu.
Upokojio se u Gospodu 18. marta 1956. godine u ruskom manastiru Svetog Tihona, u Pensilvaniji (SAD), a sahranjen u srpskom manastiru Sv. Save u Libertvilu. Odatle su mu mošti prenete u Srbiju 1991. godine u manastir Lelić.

Imao sam Bogom datu sreću da učestvujem u veličanstvenom dočeku moštiju Sv. Nikolaja Lelićkog, kao i u Svetoj arhijerejskoj liturgiji i polaganju svetiteljevih moštiju u Leliću.
Ovu temu predlažem zato što se nadam da ima dosta onih koji mogu dosta da kažu (napišu) ponešto o ovom najumnijem srpskom intelektualcu i bogoslovu 20. veka.
Izvolite!