U tvojim očima bejah *****,
svetica ponekad.
Već deseti čin se odigrava,
a publici ništa jasno nije.
Muk u Sali ova farsa izazvaše.
To nestvarno, na tren samo
otkrivanje srca beše ponizno,
na kolenima plaćeno.
Pitam se da li vredelo je u
utvaru se zaljubiti?
Sve znano što mi beše, pa i moral
izgubih u neveštoj igri na koju sam
nasela.
Prodah se za par slova i tek po neku reč.
Stojim osramoćena tako na sred bine,
na mestu naznačenom za budale,
ogoljene duše sa lažnim osmehom.
Pred njim se pokazah nesavršena od
božje ruke nesrećno stvorena.
Bljesak beline nagog tela nije ono
što zgaslo je sjaj očiju mojih, jer
ta sramota prevazići se da.
Slepilo moje javi se tek nakon prvog
bola koji se grudima razli.
To što ovo smrtno meso razotkrih nije više
ni važno, ali što moja duša mislima
predaleko odlete za jednu večnost,
toliku bar da se patnje
ponovo podsetim,
dovoljno je bilo da se osećam krivom
što spremna sam da pružim
i ponovo nešto osetim.
I sutra možda u jedanaestom činu
naslutite strah i razrešenje
kad mojim snovima
organizovaću bdenje,
a vi dragi moji molite se za njihovo
spasenje.
Otvorenost, bolje reći glupost ženska
do vrha stiže,
da li do škorpije ili do mene prosto takve
ne znam, ali više ne dam da mi priđu bliže.
Razum puštam da ovu bitku vodi,
neka srce do praha izgori,
jer sve se na to svodi:
ko se bolje bori!
__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!
|