Постојање Бога као разумног творца и садржатеља свега што постоји је једна ствар, а конкретизација и систематизација дефинисања његове бити и суштине као и његовог међуодноса са творевином и људским родом, је друга ствар.
Ако узмемо да се човекова моћ схватања света у коме битише стално повећава с растом његових цивилизацијских домета, разумно би било претпоставити да се и његов међуоднос са својим Творцем и садржатељем исто тако развија, унапређује и продубљује. Међутим, све се религије (скоро све) статично утемељују на неизмењивим концептима дефинисаним још у бронзано доба (Буда, Дао, Аврам-Мојсије, Конфуције, и коначно несрећни Мухамед). Било би логично очекивати од Бога који је Љубав да свој однос са људским родом регулише на начин који би тој очекиваној међусобној љубави више одговарао и омогућио да се развија и буде сврсисходна и плодоносна, те да заиста буде остварен Рај на земљи и универсална хармонија достојна такве божанске синкопатије. Мег'утоа - цврц.
Што се морала тиче, и ту имамо дилему пред собом. Изучавајући историју људске врсте на земљи, видимо да човек никада није живео моралније него рецимо данас, и да се тај процес незадрживо развија даље у позитивном смеру, док се религиозност људи пропорционално смањује. Најмање верника има рецимо у Финској, у Скандинавији, па у Зап. Европи итд.
Док у САД има највише верника и далеко више криминала, па су им и затвори пунији него било где, а радник нема здравствено осигурање итд. Што се општег морала тиче, основна људска права су почела да се масовно остварују управо с времена откад је религија изгубила свој утицај на шире друштвене структуре. Пример су права жена на једнакост и достојанство њене, однос ка неприкосновености личности и личне својине, права деце, права инвалида и хендикепираних особа, права радника (израбљивање, угњетавање, медицинска заштита, личне слободе,), па права животиња итд...
Чак и чињеница да људи који су доживели бродолом у животу и остали без ичега, или су инвалиди и хендикепирани, имају права на пристојан живот, на материјалну сигурност, на заштиту интереса, на здравствену сигурност, на политичку и елементарно личну слободу, све сведочи у прилог високе моралне свести остварене у друштву које се ослободило опресивног утицаја религије и њених друштвених организација као што су цркве, мешихати, шеријатско право, цезаропапизам и сл .
Да би дакле човек био моралан бог и религија нису више потребни. Црква тј. организоване религије данас коче и спречавају развојни пут човечанства а тиме и развој опште моралности.
Србији као и Русији прети фундаментализам који већ опасно угрожава свет, узмимо као жалостан и застрашујући пример одређене фундаменталистичке токове у Исламским земљама и међу америчким фундаменталистима хришћанима. Нема много разлике да ли се арапкињи насилно намеће фереџа или Рускињи марама и сукња до земље. Економска и политичка несигурност у свету опасно прети да овај несрећни и назадни тренд појачава геометријском прогресијом.
|