Zulfikar

Naučni eksperiment koji je uznemirio svetske naučnike
Sudnji dan preti Zemlji?
Fizičari Volter Vagner i Luis Sančo podneli tužbu sudu zbog jednog skorašnjeg eksperimenta u Velikom hadronskom sudaraču (LHC), nedaleko od Ženeve, koji će, po njima, dovesti do stvaranja crne rupe koja će progutati možda i - čitav svemir!

Prošle godine se odustalo od eksperimenta na akceleratoru LHC zbog tehničkih problema sa superprovodnim magnetima koji su proizvedeni u SAD. Ove godine naučnici CERN-a sa mnogo entuzijazma planiraju početak rada sa ultrabrzim protonima, čija brzina treba da bude 99,999999 procenata brzine svetlosti. Očekuje se da eksperiment počne u maju ili nešto kasnije, ali je sve to dovedeno u pitanje tužbom koju su Federalnom okružnom sudu u Honoluluu podneli Volter Vagner i Luis Sančo 21. marta. Da bi sprečili, prema njihovom mišljenju, katastrofu ogromnih razmera - iščezavanje Zemlje u crnoj rupi stvorenoj sudarima protona koji raspolažu ogromnim energijama od sedam hiljada milijardi elektron-volta (7 TeV) - oni su tužili američki Departman za energiju (DOE) za isporuku superprovodnih magneta CERN-u od američke nacionalne Fermijeve laboratorije. Ta dva čoveka dovela su, dakle, u pitanje realizaciju projekta u koji su četrnaestogodišnji trud uložile hiljade fizičara iz više zemalja širom sveta, a na koji je do sada potrošeno oko osam milijardi američkih dolara! Neobično suđenje trebalo bi da se održi u junu ove godine.

Naš vrhunski nuklearni fizičar prof. dr Vladimir Ajdačić za agenciju Sina odgovara na pitanje hoće li naša planeta zaista nestati u trenutku eksperimenta u CERN-u ili će LHC ući u istoriju nauke po jednom od najvećih dostignuća u fizici - otkriću Higsovog bozona, popularno zvanog „Božja čestica“.

Računica profesora Ajdačića

- Nisam upoznat sa argumentima iz tužbe koju su sudu podneli Vagner i Sančo, tako da ne mogu direktno da komentarišem osnovanost njihovog predviđanja neviđene katastrofe. CERN-ov tim naučnika koji radi na pomenutom projektu možda je samo jednom u istoriji čovečanstva po kvalitetu i broju učesnika bio nadmašen. I to timom koji je radio na projektu atomske bombe u Drugom svetskom ratu. Verujem, ipak, da je pomenuti previd ishoda eksperimenta, koji opseda Vagnera i Sančoa, nemoguć. Pogotovu zbog toga što je stvaranje minijaturnih crnih rupa u LHC akceleratoru razmatrano u CERN-u još 2003. godine, a njihov je nalaz je potvrdila jedna nezavisna grupa naučnika vrhunskog ranga.

Volter Vagner je poznat u stručnoj javnosti. Diplomirao je fiziku na prestižnom Univerzitetu u Berkliju, u SAD, a trenutno se bavi zaštitom od radijacija. Za Luisa Sančoa dr Ajdačić nije nikada do sada čuo. Zato mu sve to pomalo liči na priču o Don Kihotu i Sančo Pansi, u kojoj su sada vetrenjače veliki hadronski sudarač i vrhunska prateća naučna oprema. Vagner se, međutim, jednom već „proslavio“ crnim predskazanjima u slučaju tzv. linearnog sudarača Brukhevenske nacionalne laboratorije u SAD, no taj akcelerator radi već osam godina, a ne proizvodi nikakve „ale i bauke“.


Da bi, ipak, proverio koliko je daleko od stvarnosti iščezavanje Zemlje u CERN-ovoj crnoj rupi, dr Ajdačić se, međutim, latio lista, hartije i olovke.

- Moj elementarni račun je poražavajući po Vagnera i Sančoa. Da bi se sudarima superbrzih protona u LHC-u (600 miliona sudara u sekundi) stvorila crna rupa mase jednog kilograma bilo bi potrebno više od 33 miliona godina neprekidnog rada akceleratora! Toliko o efikasnosti stvaranja crne rupe u LHC-u. Van pameti je da bi crna rupa stvorena usisavanjem Zemlje mogla da „proguta“ ceo svemir. Verujem da ne grešim ako zaključim da se u slučaju Vagnerove i Sančoove tužbe radi o potrebi za samoreklamom, pa i po cenu da se oni silno obrukaju. Nažalost, to je u duhu vremena u kojem živimo - mnogo se više pažnje poklanja neverovatnim apokalipsama nego mogućim uspesima čoveka.

Petar Adžić, naučni savetnik INN „Vinča“ i rukovodilac beogradske Grupe na eksperimentu CMS na LHC-u u CERN-u, kaže da jedan svetski projekt privlači pažnju javnosti i, kao i uvek, pred njegov završetak. Pored afirmativnih dopisa i komentara pojavljuju se i oni koji pretenduju da pobude i određene kontroverze.

- Evo, pokazuje se da i najveći naučno-tehnološki projekat ikad preduzet do sada, skoro dvadesetogodišnja izgradnja akceleratorskog kompleksa LHC i njegova četiri složena eksperimenta u CERN-u, nije u tom pogledu izuzetak. Dvojica ljudi iz SAD su kao privatna lica podnela tužbu protiv CERN-a zbog „mogućih negativnih“ posledica po život ljudi i našu planetu uopšte, prouzrokovanih budućim eksperimentima na LHC-u. Već su time dovoljno skrenuli pažnju i zagolicali javnost, posebno u svetskim medijima, što je možda i bio cilj. Do ovog trenutka, CERN nije primio nikakav zvanični dokument na osnovu kojeg bi njegovi predstavnici trebalo zvanično i da reaguju - dodaje naš sagovornik i tvrdi da opasnosti od eksperimenta - ne postoji.

Energija komarca

- Znajući da je broj sudara kosmičkih zraka koji neprekidno bombarduju Mesec, sve planete, Sunce kao i ostala nebeska tela ogroman u poređenju sa onim što se očekuje na LHC-u i imajući u vidu da sve planete i sva nebeska tela takođe nisu pretrpeli nikakve promene do sada, nije teško zaključiti da eksperimenti sa česticama na LHC-u takođe ne mogu da to učine. Do sada niko nikad nije ni pominjao mogućnost rizika ovih eksperimenata. Tačno je da postoje teorijska predviđanja za kreaciju mikrocrnih rupa pri sudaru dva snopa protona na LHC-u, ali te mikrocrne rupe bi bile proizvedene na osnovu oslobođenih energija u sudarima čestica (ekvivalentnih energiji komarca), tako da nikad ne može da postoji dovoljno gravitacione energije da bi došlo do nekog eventualnog usisavanja okolne materije. Prema teoriji koju je razvio Stiven Hoking, crne rupe se smanjuju (gube masu) emisijom energije. Svaka crna rupa koje ne može da privuče materiju, kao što bi bile mikrocrne rupe proizvedene na LHC-u, nestala bi evaporacijom ili bi se raspala. Što je crna rupa manja, njen nestanak je brži. To znači da bi se, ako bi neka mikrocrna rupa i bila kreirana u sudarima protona na LHC-u, ona stvorila u nezamislivo kratkom vremenskom trenutku, pa bi se njeno postojanje (kao što je slučaj sa česticama), detektovalo na osnovu produkata njenog raspada. Sve studije su jednoglasne u tvrdnji da eksperimenti na LHC-u ni po čemu ne predstavljaju veći rizik od svih dosadašnjih eksperimenata u fizici visokih energija - zaključuje Adžić.