Juce sam se videla sa bivsim...3.12.2006. evo sta se izrodilo iz toga!
Već hiljaditi put redove brišem,
ne znam kako da sročim svoja osećanja,
tačna sam kao nedeljna prognoza
ili pak horoskop dnevni, toliko
istine u meni ima, da svako može da se
pronađe.
Kažu da slepi ljudi imaju razvijenija druga
čula, al ja se eto ne sećam da sam išta osim njega
mogla da osetim i predosetim.
Poput Frankeštajna sam bila sklepana od delića,
nakaza koju niko razumeo nije,
a njegov poljubac beše strujni udar koji mi dade
moć da se krećem među živima.
To prokletstvo njegovo i moje dovde me je dovelo!
Ružno pače nekad ostaje samo to i ništa više.
Nema više Majakovskog, Jesenjina, Bodlera, Prešerna
i ostalih zanesenjaka koji su krvarili za svoje „Julije“
a možda ni te velike ljubavi nisu postajale,
već su samo halucinacije opijata onog vremena,
čistog i divnog maka na primer.
Ako se i utegnem u neki korset da se
prošetam glavnim trgom, znam nisu drugi ti koji
će ostati bez daha, već ja što sam sebe pritegla
zbog lažne lepote.
A kad se slučajno sapletem u visokim podpeticama
i halteri zaslepe masu, pocepana nova čarapa
neće biti jedino oličenje sramote.
Kad me svi moji totemi i prinete žrtve iznevere,
nije moja ruka ta što vuče oštricu po koži,
to je sila neke crne rupe, za koju drugi ne znaju,
koju ne vide i ne osećaju, jer u mom srcu leži.
Svi kapetani i posade futuričtičkih filmova
veće su šanse imali da prežive kad su se u nepoznato deli,
a ja samo jedna, na sićušnoj Zemlji,
borim se sa mojom vrstom, za jedan jedini dan.
Eto našta smo se dragi, ti i ja sveli.
A da me neko pitao juče, koliko stoji minut sreće,
rekla bih mu par litara suza i poneka uvela ruža.
Danas mislim drugačije.
Litri su se sveli na poneku kap, a uvenulo cveće se
pretvorilo u prah.
Da me sada neko pita koliko košta minut sreće?
Rekla bih mu: 9 života!
__________________
Nijedno dobro delo ne prodje nekaznjeno!!!
|