dusanonline

Biografija

Dr Zoran Đinđić (Bosanski Šamac, 1. avgust 1952 — Beograd, 12. mart 2003) je bio jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, predsednik Vlade Srbije i gradonačelnik Beograda, doktor filozofije po obrazovanju.
Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu (današnjem Šamcu), gradiću na obali Save u severnom delu Bosne i Hercegovine u sadašnjoj Republici Srpskoj a ondašnjoj FNRJ. Završio Devetu gimnaziju u Beogradu, gde je njegov otac Dragomir premešten kao oficir JNA. Đinđić se zainteresovao za politiku kao student filozofije na Univerzitetu u Beogradu.
Kao levi anarhista, je nastavio svoje studije u Nemačkoj kod profesora Jirgena Habermasa u Frankfurtu. Đinđić je otišao u Nemačku nakon što su ga napali komunistički režim i mediji zbog pokušaja organizovanja nezavisnog političkog pokreta jugoslovenskih studenata. Za vreme boravka u Frankfurtu, Đinđić je često posećivao knjižaru "Karl Marks" u kojoj je u to vreme radio Joška Fišer. U lično prijateljstvo, to poznanstvo je preraslo tek 20 godina kasnije. Ovo je postalo predmet špekulacija u smislu Fišerovog ranijeg pacifizma i njegove kasnije uloge u napadima NATO-a na Jugoslaviju.
1979. stekao je doktorsku titulu na univerzitetu u Konstancu. Doktorirao je na temi „Problemi utemeljenja Marksove kritičke teorije društva“.
1989, Đinđić se vratio u Jugoslaviju da bi zauzeo profesorsko mesto na Univerzitetu u Novom Sadu i zajedno sa drugim srpskim disidentima je osnovao Demokratsku stranku. Postao je predsednik izvršnog odbora stranke 1990. i izabran je u Narodnu skupštinu Republike Srbije. 1994. je postao predsednik Demokratske stranke. Bio je poslanik u prva tri višestranačka saziva Narodne skupštine i Veću republika Skupštine SRJ.
Nakon sudskog spora sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. osuđen je na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije je 9. jula 1998. preinačio ovu presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.
Nakon niza masovnih protesta zbog poništenih izbora od strane republičke vlade tokom 1996/97, Đinđić je 21. februara 1997. postao predsednik Skupštine grada Beograda. Sa Srpskim pokretom obnove Vuka Draškovića i Građanskim savezom Srbije Vesne Pešić stvorio je koaliciju „Zajedno“, koja se raspala samo četiri meseca nakon svoje pobede. Đinđić je smenjen sa mesta predsednika Skupštine Beograda glasovima Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove.

Bombardovanje SRJ 1999. godine

Nakon što je protivnik vlasti, izdavač i novinar Slavko Ćuruvija ubijen na pravoslavni Vaskrs tokom NATO bombardovanja Srbije, Zoran Đinđić se privremeno sklonio u Crnu Goru, zbog informacije da je on sledeći na spisku za ubistva tajne službe uprave tadašnjeg Predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Zatim je otišao u zapadne zemlje, označen kao politički prijatelj od strane zapadnih lidera kao što su Gerhard Šreder i Bil Klinton. U septembru 1999, Đinđić je proglašen za jednog od najvažnijih političara na početku 21. veka u izboru časopisa Tajm.
Nakon povratka u zemlju u julu 1999. godine, Đinđić je bio optužen za ugrožavanje državne bezbednosti. Suđenje po ovoj optužbi je bilo zatvoreno za javnost.
Zoran Đinđić je igrao važnu ulogu u predsedničkim izborima Savezne Republike Jugoslavije septembra 2000. i demonstracijama 5. oktobra. koji su doveli do zbacivanja Miloševićeve vlasti, a onda je vodio široku Demokratsku opoziciju Srbije koju je činilo 18 stranaka do pobede na parlamentarnim izborima u Srbiji decembra 2000. Postao je premijer Srbije 25. januara 2001.
2001. Đinđić je odigrao ključnu ulogu u izručenju Slobodana Miloševića Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu. Kasnije je izjavio da je „razočaran razvučenim suđenjem Miloševiću“ i obeležio suđenje kao „skupi cirkus“. Đinđić je izjavio da je „Haški sud dozvoljavao Miloševiću da se ponaša kao demagog i da kontroliše suđenje.
Đinđić je navodno bio dobro prihvaćen od strane zapadnih država. Njegovi sastanci sa Džordžom Bušom, Tonijem Blerom, Žakom Širakom i ostalima su nagoveštavali da je Zapad podržavao njegovu politiku. Imao je neprekidne nesuglasice sa bivšim saveznikom i tadašnjim Predsednikom Jugoslavije Vojislavom Koštunicom, koji je bio njegov najopasniji politički suparnik u Srbiji. Đinđićevi raniji bliski odnosi sa Predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem su se navodno ohladili zbog Đukanovićevih težnji za nezavisnom državom Crnom Gorom.
Sredinom 2001. godine, u doba Đinđićevog upravljanja Vladom Srbije, ta Vlada je potpisala ugovor sa Majkrosoftom povodom savetodavnih usluga i stručnih razmatranja na ime tzv. vladine elektronske inicijative.

Ubistvo

Đinđić je ubijen u Beogradu na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije 12. marta 2003. u 12:23. Pogođen je jednom u grudi, metkom koji je probio njegovo srce i ubio ga skoro trenutno. Brzo je odveden u bolnicu gde je primenjen odgovarajuć postupak, ali je njegova smrt, ipak, proglašena jedan čas kasnije.
Prema zvaničnom Vladinom saopštenju, Đinđić nije bio pri svesti nakon dolaska u bolnicu. Njegov telohranitelj Milan Veruović je takođe bio teško ranjen u stomak od drugog hica.
Oba metka je, snajperom, sa 130 metara udaljenosti, ispalio policijski specijalac Zvezdan Jovanović, sa prozora zgrade Zavoda za fotogrametriju. Jovanović je tokom svoje završne reči na suđenju povodom ubistva Zorana Đinđića izjavio da nikada nije na čoveka pucao iz snajpera, odnosno da nije obučeni snajperista.
Ubistvu tadašnjeg Predsednika Vlade je navodno prethodilo nekoliko ranijih neuspelih pokušaja ubistva. Najpoznatiji je bio pokušaj nekoliko dana pre 12. marta 2003. godine, u kojem je kamion koji je vozio Dejan Milenković Bagzi, član tzv. Zemunskog klana, pokušao da izgura automobil u kome je bio premijer sa autoputa kod Novog Beograda. Ipak, Zoran Đinđić je, zahvaljujući delovanju obezbeđenja, izbegao ozbiljne povrede i preživeo pokušaj ubistva.
Đinđić je stekao mnogo neprijatelja zbog svog stava okrenutosti ka Zapadu, izvesne "reformske ekonomske politike", hapšenja Slobodana Miloševića i njegovog izručenja Haškom sudu i navodnog pokušaja suzbijanja organizovanog kriminala. Po presudi suda, Milorad Ulemek Legija je naredio Zvezdanu Jovanoviću da ubije Zorana Đinđića. Ulemek je osuđen na 40 godina zatvora za krivična dela koja uključuju ubistvo i pokušaj ubistva.
Nataša Mićić, tadašnji vršilac dužnosti Predsednika Srbije, proglasila je vanredno stanje odmah nakon ubistva. Zoran Živković je izabran od strane Demokratske stranke za Đinđićevog naslednika. Međutim, nakon novih parlamentarnih izbora 28. decembar 2003. Boris Tadić je postao predsednik Demokratske stranke, a Vojislav Koštunica je postao novi premijer Srbije.
Đinđić je bio oženjen Ružicom i imao je dvoje dece. Njegova kćerka Jovana je rođena 1990. godine, a njegov sin Luka je rođen 1993. godine. Njegovu svečanu povorku i sahranu 15. marta 2003. pratili su mnogi stanovnici Srbije, kao i strane delegacije.
Aleksandar Simović, koji je među drugima optužen za zagovor na ubistvo Đinđića, uhapšen je 23. novembra 2006. u Beogradu.
izvor. wikipedia.

__________________
person.created.by.your.mind