Honest liar

Milan Rakic

Na Gazi-Mestanu

Oklopnici silni, bez mane i straha,
Hladni k'o vash oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama.
Kad oluja prodje vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vaša
Što posljednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi!

Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli. Jer zna da si mati;
Jer pre nas ni polja ni krševi goli
Ne mogaše drugom svesnu ljubav dati.

I danas, kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja cu dati život, otadžbino moja,
Znajuc' i šta dajem i zašto ga dajem.

(1907.)

O Milanu Rakicu i ovoj pesmi su pisali mnogi.
Za ovo mesto, samo kratak citat Jovana Skerlica: ...Svesnu, razumnu ljubav prema svome narodu niko nije bolje izrazio no Rakić, u pesmi Na Gazi-Mestanu.

Rakic je pesmu napisao bas na Kosovu, 1907. dok je radio u Pristini kao Konzul Srbije.
Kada je izbio Balkanski rat, on je ostavio mesto načelnika u Ministarstvu inostranih poslova i prijavio se kao dobrovoljac u četnički odred Vojvode Vuka!
Ovo dalje je opis jednog docnijeg dogadjaja, kako ga je Rakic ispricao Mladenu St. Djuricicu:

Suza vodnika Rakica: "To mi je bio najveci dan u zivotu"

"Ostavio sam konzulat u kome više nisam imao šta da radim, pa sam uzeo pušku. Dakle izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe... Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant.

- Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se zove ovo mesto?

U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se remenjače.

- Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara!... To je Gazimestan, na kom je Obilić...

Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio - otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko:

Na Gazi-Mestanu, od Milana Rakića!

Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i ostade viseći kao plamena zastava... Iskaza me celog - planina!... Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta:

- Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je s nama... Evo ga pozadi, s bombama... u odredu Vojvode Vuka!

I odmah odjeknu komandantov glas:

- Dobrovoljac Ra-kić, napred!

Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze... prvi i poslednji put tada."

***

Rakic je ipak nekako izasao iz stroja, a ceta je na pukovnikovo naredjenje, pesniku odala pocasni pozdrav.

__________________
Sve se moze kad se [B]mora[/B]!