БУРОВИЋ: - Вишу гимназију сам завршио у Београду, прелазећи једну за другом препреке, које ми је чинила УДБ-а преко најпрљавијих провокацаји да не бих дипломирао. Године 1950. ухапсили су ми оца, тобоже је помагао двојици Црногораца православне вере из Улциња да побегну за Италију. Године 1951. хапсе и мене, пошто су ми инсценирали бекство у иностранство и ухватили ме на граници. Све се ово чини да се оцрни биографија мог брата пуковника Џевдета, који треба да пређе са службовањем у Гарду Републике и да се произведе за генерала. Пошто сам 1952. године објавио дисидентну поему БОЈАНА, почеше ме провоцирати, персекутирати и прогањати и као дисидента. Приликом једне такве провокације, умало су ме убили фалсификатори диплома, које ми је убацила УДБ-а. Писала је о томе и београдска ПОЛИТИКА.
Студије сам започео на Правном факултету. По први пут дипломирао сам на албанологији у Скопљу, а по други пут на Филозофском факултету (албански језик и књижевност) на универзитету у Тирани. Док сам полагао писмени државни испит за диплому у Скопљу, упали су у сали људи УДБ-е, хтели да ме избаце из сале, под изговором да треба да идем на одслужење војног рока. Хитном интервенцијом професора Петро Јанура, шефа катедре, принуђени су да ме оставе да наставим рад на писменом испиту и тако сам дипломирао.
И друга диплома има своју историју: пошто су ми албанске власти дале диплому, у матичној књизи дипломираних написали су: "Избачен са студија због лошег политичког става". По хапшењу ће ми одузети обе дипломе. А пошто сам изашао из албанског затвора, пођох на Филозофски факултет да тражим једну потврду да сам дипломирао. Кад тамо - имадох шта да видим. Тада је секретарица Факултета окупила професоре који су били чланови државне комисије пред којом сам дипломирао. Сва срећа да ниједан од њих не беше умро.
|