jovicaciric

Pretpostavimo da je ta osoba ... Mocart. I mi kažemo Mocartu, ne samo da možeš da komponuješ, što čini deo tvoje grupe radnih zadataka, nego kao dodatak tome, moraš raditi i nešto drugo, kao što je čišćenje, tako da je tvoja grupa radnih zadataka ujednačena. Dakle, svaka sekunda koju Mocart provede ne komponujući je veliki gubitak ne samo za nekoliko ljudi, već i za čitavo čovečanstvo. Pa zar onda nema smisla da se od Mocarta traži da samo komponuje? Odgovor na to, čak i što se Mocarta tiče, mislim da je, ako organizujemo društvo tako da grupe poslova čine 20 posto monopolizirajućeg posla koji ima veliki uticaj, dobićemo određeni broj izvanrednih kompozitora, "X" kompozitora, u bilo kom vremenu. "X" može biti velika cifra, 1.000, ili 10.000, koliko god je moguće u nekoj konkretnoj zemlji. Ali ako društvo organizujemo na drugi način, ako imamo uravnotežene grupe poslova, koliko ljudi će brilijantno komponovati? Nekada se dešavalo da 80 posto društva dozvoli da socijalizacija, vaspitanje i školovanje iscedi iz njih sve veštine i talente. To se ne može desiti sa uravnoteženjem grupe poslova. Školovanje, socijalizacija kao i sve ostalo, usmereno je da od nas napravi najkompletnije moguće ljude, najsposobnije i najproduktivnije. Ne moramo sabijati naš kapacitet da bi stao u prostor u kome kapacitet nije potreban. To nije više ono što čini deo partcipativne ekonomije.
Znači prvi odgovor je da ćemo u "parekonu" imati više Mocarta, odnosno kompozitora, ali na nižem nivou. Otkrićemo više ljudi koji poseduju te talente. Štaviše, u ekonomskom sistemu koji je organizovan kao što je naš sada, većina kreativnog talenata odlazi na prodaju stvari. Ne odlazi da stvara umetnička dela u kojima bi ljudi uživali, odlazi da stvara manipulativne slike ili reči koje ljude teraju da rade neke stvari koje inače ne bi radili, kao što se čini u poslu sa reklamiranjem proizvoda i drugim vidovima manipulacije. Tamo odlazi većina talentovanih umetnika. To je dakle prva stvar. U parekonu svaka talentovana osoba provodi neko vreme ne koristeći svoj talenat, ali se ukupno gledano više talenata otkriva i koristi u poželjnije svrhe.
Hajde sad da za primer uzmemo nekog drugog, na primer hirurga. Znači imamo hirurga, sa aktuelnom korporacijskom podelom rada, koji se bavi hirurgijom. Kritičari koncepta uravnoteženih grupa poslova kažu: "Stani malo. Ti kažeš da bi u participativnoj ekonomiji neurohirurg u kapitalizmu morao posvetiti neko vreme čišćenju bolničkih noćnih posuda i drugim stvarima u okviru uravnotežavanja grupe poslova." Ja odgovaram: "Da, to je tačno." A oni kažu: " To nema nikakvog smisla! Sva ta obuka je otelotvorena u toj osobi, sve veštine, neophodne za operaciju. Kakvog smisla može imati za tu osobu provođenje bilo koje količine vremena čisteći bolnicu, kada to ne iskorištava sposobnosti koje on poseduje?"
Pa, postoji nekoliko odgovora. Prvi je da u kapitalizmu hirurzi ne rade operacije 40 sati nedeljno. To jednostavno nije tako, dosta vremena provode igrajući golf, i dosta preostalog vremena provode manipulišući i održavajući hijerarhiju moći na radnom mestu. Ali hajde da zamislimo da zaista 40 sati nedeljno, ili 50 ili 60 praktikuju samo neurohirurgiju. Pretpostavimo da se tako odvijaju stvari u nekom nepostojećem svetu, pa da vidimo šta će se desiti.
Da li se tada događa da ako imamo hirurga koji se ne bavi operacijama 40 časova nedeljno, već 20 sati operiše, a 20 sati radi ostale stavari koji čine tu uravnoteženu grupu poslova, da li je to gubitak? Da, izgubili smo 20 sati operacija koje bi taj hirurg izveo. Šta smo dobili, sem 20 sati manje vredne produkcije? Dobili smo pravednu radnu sredinu i eliminisanje klasne razlike. Dakle, ono što smo dobili je da 80 procenata populacije koja je sada rasadnik iz koga će se stvoriti ogromna količina hirurškog potencijala i talenta. Taj potencijal je više nego dovoljan da nadoknadi individualni gubitak za postojeće hirurge.
Da bi videli kako ovo funkcioniše, razmotrimo činjenicu da je u Sjedinjenim Državama, Američko udruženje lekara institucija koja okuplja doktore i hirurge. Ona postoji ne da bi unapredila zdravstvenu zaštitu, nego da odbrani relativne privilegije i moć lekara. A to čini uglavnom tako što sprečava druge da grade talenat i veštine neophodne za medicinsku praksu. Sprečava medicinske tehničare da rade više od onoga što im je zadato, zbog čega ostaju sa ograničenom mići za "cenkanje", a to omogućava lekarima da steknu više dobiti od pružanja zdravstvenih usluga. Dakle, odgovor na pitanje je da ono što dobijamo prelaženjem na sistem uravnotežavanja grupe poslova, nije samo pravda, raznolikost i solidarnost i ne samo eliminacija različitih štetnih posledica klasne podeljenosti, nego čak što se tiče produktivnosti, dobijamo produktivni potencijal i kapacitet od onih 80 posto koji su u klasno izdeljenoj ekonomiji pregaženi.
Osim pitanja zarade i podele rada, svaki ekonomski sistem mora da se pozabavi i distribucijom. Ovo je komplikovaniji deo ekonomije. Ostalo je kompleksno utoliko što se razlikuje od onog sa čim smo se do sada susretali. Ali nije komplikovano. Distribucija ume biti malo komplikovana. Svako preduzeće mora da uzme određene stvari, da bi nešto proizvelo. Kako se određuje koliko firma unosi materijala, a koliko proizvodi? Kako se određuje šta ću ja koristiti? Koje će to od svih raznolikih mogućnosti biti one koje ću ja koristiti, i u kojoj meri? Kako se određuje relativna vrednost različitih proizvoda koji su meni dostupni? Zašto jedna stolica vredi kao 14 košulja, u odnosu na vrednost 12 košulja? Šta je to što određuje takve stvari? Odgovor je sistem distribucije.
Dva najtipičnija sistema distribucije prisutna u ekonomiji su tržište i centralno planiranje. Pomoću tržišta, kupci i prodavci se međusobno takmiče. Pokušavaju steći prednost, a kad kupac stekne prednost, prodavac gubi, isto tako kad prodavac dobije prednost, kupac je na gubitku. To je takmičarska dinamika. Centralno planiranje je dinamika u kojoj postoji telo centralnih planera koji odlučuju o onome što se unosi i iznosi iz jedinice. U tržišnom sistemu postoji takmičarska dinamika između kupaca i prodavaca koja polako dolazi do toga koliko se ulaže i proizvodi. Što se centralnog planiranja tiče, tu postoji samo odluka sa vrha. Participativna ekonomija, međutim, ima drugačiji sistem distribucije, nazvan "participativno planiranje". To nije lako ukratko objasniti, ali sama suština ideje nije tako komplikovana.
Radnici u svojim radničkim odborima, uključujući pojedince ali i grupe, timove i industrije, kao i potrošače u svojim potrošačkim odborima, uključujući individualne potrošače i grupe potrošača, moraju doneti neke ekonomske odluke. Postoje grupe sa strane potrošača, kao i sa strane proizvođača, zato što postoji dosta zajedničke potrošnje. Na primer, park se kolektivno koristi, putevi, vazduh, bilo da je zagađen ili ne. Mnoge stvari su zajednička potrošačka dobra, koja utiču na grupe.
Mora postojati neka vrsta komunikacije između potrošača organizovanih u njihove savete i radnika u svojim savetima. Kod centralnog planiranja, komunikacija izgleda ovako: centralni planer šalje instrukcije, ovi uzvraćaju poslušnošću bez obzira na to mogu li ih izvršiti. To je autoritaran sistem. U tržišnom sistemu se dešava to, da je komunikacija u stvari traženje svakog učesnika onoga što želi, takmičeći se u naporima da izvuku što je više moguće. Vlasnik pokušava izvući što je moguće više zarade, zaposleni pokušavaju dobiti što veće plate, kupci bi trebalo da kupuju što više mogu po što nižoj ceni, prodavci da prodaju po najvećoj mogućoj ceni, itd. U "planiranju sa učešćem", nasuprot tome, dešava se da potrošači predlažu šta je to što bi oni želeli raditi, radnici predlažu šta bi oni želeli. Zbog institucionalnog okvira u kome se nalaze, svako je u poziciji da sudi, da uvidi i razume predloge drugih. Sledi i druga runda, gde svako menja svoje predloge u novom svetlu nakon povratne informacije dobijene iz celog ekonomskog sistema. Postoji i treća i četvrta runda. Ono što dobijate je svesni trud oko saradnje u cilju određivanja šta će se ulagati, a šta proizvoditi. To je kooperativno planiranje uz međusobnu saradnju svih učesnika.
Ako radite u kapitalističkom preduzeću, u vašem je interesu da prodate što je više moguće, da povećate zaradu što je više moguće. Možda kao zaposlenik, dobijete delić toga, jer je u interesu vlasnika da isplati zarade, da bi profitirao što je više moguće. Znači, ako mi prodajemo knjige, a možete naterati ljude da koriste knjigu kao graničnik za prozor umesto da je čitaju, i to je u redu, koga je briga. To je lista najprodavanijih izdanja, to nije rang lista najvrednijih izdanja, samo hoćemo da napredujemo. Ako reklamama možemo postići da ljudi kupe knjigu nesvesno se trudeći da poboljšaju svoj seksualni život, a u knjizi se u stvari radi o pecanju, nema problema. Isti je slučaj sa odećom, sa bilo čim drugim. To nema nikakav morali ili društveni smisao. To se ne bi smelo dešavati u ekonomiji, to da vi želite da proizvedete i distribuirate nešto što nije potrebno. Trebalo bi da vi želite da proizvodite više samo ako to ispunjava ljude, i da ne želite da provodite vreme radeći na nečemu što ne ispunjava ljude, ili, što je još gore, na nečemu što će ljude učiniti nesrećnima. Dakle, želite ekonomski sistem u kome će se priznavati prava društvena vrednost i dobrobit. Morate odlučiti šta proizvesti, u zavisnosti od toga kako će to pomoći ljudima i ispuniti ih, i koja će biti cena korišćenja resursa ili možda zagađenja, ili nekih drugih neželjenih efekata.
"Planiranje sa učešćem" je sistem koji, ja smatram, vodi računa o istinskim društvenim vrednostima i dobrobiti, i dopušta učesnicima, radnicima i potrošačima, da utiču na odluke u zavisnosti od stepena do kog ih odluka dotiče. Tako da konačni rezultat koji dobijete - kao što je na primer fabrika X proizvodi toliko i toliko knjiga, biciklova, košulja, i svega drugog, a Majkl koristi toliko i toliko košulja, toliko ovog i onog, i toliko i toliko svega drugog, i radi toliko mnogo u balansiranoj grupi poslova - je u skladu sa željama, ukusima i prioritetima ljudi, i vodi računa o posledicama po okolinu, po društvenene grupe itd. Mislim da je to ono što "planiranje sa učešćem" postiže, preko svojih pregovaračkih saradnika, razmene informacija i preferencija između odbora.
Šta se dešava ako u jednoj zemlji postoji participativna ekonomija, a kapitalistički ekonomski sistem u drugoj? Pa, zavisi. Ako je participativna ekonomija u relativno maloj zemlji, a kapitalistička ekonomija u SAD-u, SAD će gledat kako da je suzbije, zbog onoga što se naziva pretnja dobrog primera. SAD bi želele da spreče da se svetu pokaže da je moguće organizovati ekonomiju na human način, način koji koristi svima, ide u susret ljudskim potrebama, razvija potencijale i podržava vrednosti kojima ljudi teže. SAD ne bi želele da taj niz mogućnosti postane poznat i promovisan. Ako se pokret počne suviše približavati stvaranju ekonomije sa učešćem u Brazilu na primer, u Argentini, ili u bilo kojoj od ostalih par stotina zemalja u svetu, postojao bi ogroman internacionalni pritisak da se zaustavi i preokrene taj proces, i to uglavnom od strane SAD-a, Evrope, itd. Čak i kada bi takav pokret jačao u Francuskoj ili Italiji, i ako se u isto vreme ne bi dešavao i negde drugde, ponovo bi nastao ogroman međunarodni pritisak iz SAD-a. U tome je suština carstva. Mogućnost da se spreči da takav pritisak izazove ozbiljne loše posledice počiva na populaciji SAD-a, ili Nemačke, Evrope, itd. Pokreti koji bi tamo nastali moraju zaštititi druge pokrete da ih ne bismo uništili.
Participativna ekonomija neće osvojiti SAD, ni Kubu, niti Južnu Afriku, niti bilo koje drugo mesto sledeće nedelje, sledećeg meseca, ili čak sledeće godine. Biće potrebno vreme. Postavlja se pitanje, kakve koristi imamo od vizije budućnosti koju držimo samo u mislima?
Mislim da je to veoma bitno.
Ljudi stalno pitaju aktiviste, za šta se vi zalažete? Mislim da postavljaju to pitanje iz vrlo realnog razloga. Ako mi ti kažeš da bi trebalo da se priključim pokretu protiv gravitacije, i ja ti odgovorim "ti si lud, nađi nešto u životu da radiš", ti bi me razumeo. Isto tako, ako održim dirljiv govor o tome kako nas gravitacija ograničava, ili kako nas starenje ubija, i tada kažem: "Pridruži mi se u pokretu protiv gravitacije", ili, "Pridruži mi se u pokretu protiv starenja", ljudi bi mi se smejali i govorili "odrasti, suoči se sa životom", morao bih da priznam da su u pravu. Ali to je ono što ljudi govore i kad im kažemo: "Hajde da nam se pridužite u pokretu protiv eksploatacije", "pridružite nam se u pokretu protiv siromaštva", "pridružite nam se u pokretu protiv rata", "pridružite nam se u pokretu protiv rasizma". Mnogi kažu: "Odrasti, suoči se sa činjenicama." Ne kažu da nema rata, ne kažu da nema siromaštva. Svi znaju da ima i rata i siromaštva. Isto kao što svi znaju da postoji starenje i gravitacija. Svi znaju da nas to uništava, isto kao što svi znaju da nas starenje uništava. Ali se ne priključuju pokretu protiv nepravde, isto kao što se ne bi pridružili pokretu protiv starenja. Smatram da dobar deo razloga što se oni ne priključe pokretu protiv nepravde, nastaviću komparaciju, čini njihov osećaj da je kao i gravitacija i starenje, i nepravda takođe neizbežna. Ne postoji drugo rešenje. Nema šanse da bi mi mogli živeti na planeti koja ne bi stvarala siromaštvo i rasizam, i tome slično. Oni ne misle da je da je rasizam, ili rat, ili nejednakost dobra - ili da ne postoji. Oni misle: "Stvari se prosto odvijaju na takav način. Zato bolje ti je da odrasteš i suočiš se sa realnošću sa kojom se mi suočavamo."

__________________
"Ako stojim u uglu sobe ni po koju cenu ne moram da razmišljam o belom medvedu"