Vreme
Sve prolazi...
Zar, proći ćemo i mi?
Gledam kako Jesen, u našem parku,
sažimajući život, u sivo nebo, kiše, i gole grane drveća,
pravi žuti tepih od Proleća,
a neumoljiva prolaznost mi dušu obuzima,
žaokama pitanja, bez odgovora.
Zašto ne mogu to podneti?
Sve bi bilo lakše,
kada bi to hladno mesto,
posuto zvezdama i planetama,
bilo prožeto osećanjima,
umesto, sto nam u svesti vrste,
poseja, za nas mučnu i nerešivu,
tu beskonačnu zagonetku.
Vreme ponavlja,
a mi smo mu samo,
nemi saputnici na kratkom delu puta.
Puta u nepoznato.
Vreme nas i ne primećuje...
Sve prolazi...
Da li ćemo, u pravi čas,
nalazeći mir u dušama svojim, naći spas?
I kakav trag ćemo ostaviti iza nas?
Tragove u pesku, na obali mora,
sto napravljeni nečijim bosim stopalima,
pričaju priču o lepoti ljubavi i Leta,
živeć' svoj kratki život,
izmedju dva talasa?
Sjajni trag meteorita,
što na noćnom nebu,
svoj dugi, tajanstveni zivot,
završi u bljesku kratkom,
dajuć' svedocima svog kratkog umiranja,
sujevernu nadu?
Ili ćemo kao zvezde na nebu sjati,
dugo, dugo, pošto nas više ne bude bilo?
WiLLy_d_MaN , Nov.2006
__________________
Samoća...očaj,
veliki kao okean, bezdan, pustog horizonta...
Ljubav je, tamo negde, jedina obala...
[http://maddog.phpnet.us/
Poslednju izmenu radio/la MAd_dOG: 19.11.2006 u 10:56 AM.
|