Miroslav Mišković je rođen u Kruševcu 1945. godine. Nakon što je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, radio je u deviznom sektoru Jugobanke u rodnom gradu. Odatle je nakratko prešao u Trajal, a potom u komšijsku Hemijsku industriju Župa, u kojoj je ubrzo izabran za generalnog direktora (1982. godine). Kao uspešan privrednik 1989. godine je dobio prestižnu jugoslovensku Avnojevu nagradu. Sve su to bili argumenti koji su Radmilu Anđelković, čuvenu Radu Lambadu, kadrovika Socijalističkog saveza Srbije, ponukali da Miškovića predloži, tada već svemoćnom Slobodanu Miloševiću za republičkog premijera, to jest za predsednika Izvršnog veća Skupštine SR Srbije. Ovaj se, međutim, već bio odlučio za dr Stanka Radmilovića, pa su Miroslav Mišković i Duško Mihajlović samo pro forme, radi „javne rasprave o više kandidata", bili konkurenti za ovu visoku funkciju, da bi kasnije (5. decembra 1989. godine) bili izabrani za potpredsednike RIV-a (istu titulu u tom organu imali su još i Momčilo Trajković, dr Živadin Stefanović i Filip Grujić
Na Miškovićevo razočaranje, brzo se ispostavilo da je biti direktor jedne socijalističke firme (u kojoj se već bio navikao da nijedna vrata ne mora sam da otvara) mnogo moćnija, unosnija i efikasnija funkcija, od položaja jednog potpredsednika zaduženog za „brz oporavak" srpske industrije – koji tada nije mogao da naređuje, već samo da ubeđuje svoje stare kolege na terenu, šta treba da rade „u javnom interesu", i sanja šta je po volji, a šta nije glavnom političkom gazdi. Svedoci tvrde da se pretenciozni Mišković već kroz nekoliko meseci „zasitio" visokog državnog položaja i shvatio da se našao na poziciji koja ne obećava brz uspeh, već mučno rvanje za truplo SFRJ – tim pre što je odmah prokužio i da se njegova shvatanja o procesu privatizacije srpske privrede, većini oko njega čine „preuranjenim". Otaljavao je svoju funkciju još sedam-osam meseci, ne radeći politički gotovo ništa, jer tada Miloševiću nije bilo zgodno da mu se sopstvena vlada raspada usred jugoslovenskog raspada. Mišković je odustao od trke za novu vladu, koja je formirana posle prvih višestranačkih izbora (11. februara 1991. godine), kada je premijerski položaj zauzeo dr Dragutin Zelenović.
Navodno, nije ni pokušao da se vrati u tadašnju „društvenu privredu" nego je iznajmio sobu u hotelu „Slavija" u Beogradu i odmah osnovao uvozno-izvoznu firmu Delta M (dvostruko M – Miroslav Mišković). Treba pri tome imati u vidu da je iz vremena direktovanja Župom, koja je bila uspešna jer je praktično samo namešavala hemikalije iz uvoza, dobro znao da uvozničke firme iz Slovenije dobro zarađuju i u Srbiji, snabdevajući njenu industriju uvoznim repromaterijalom – pa mu je tadašnji, prvi ekonomski rat sa Slovenijom otvorio mogućnost da kao uvoznik „supstituiše" raznovrsnu robu koju su ovde prethodno isporučivale ljubljanske i firme iz drugih republika (a kasnije da okolo-naokolo uzima i njihovu robu). Ipak, neki njegovi poznanici kažu da je razdoblje „uhodavanja" privatnih poslova tokom 1991. godine nazvao njegovim „najtežim danima", jer je u početku navodno radio potpuno sam, ponekad i bez sekretarice.
jer je veoma brzo stekao „prvi milion maraka", navodno, „više na tuđu glupost, nego na sopstvenu pamet", kako je jednom rekao
izvor : Vreme
Gledali ste Olju Beckovic u nedelju kako je napala Cedu?
On nikako nije primeren politicar, al......neko je valjda trebao da kaze to shto je Cheda rekao, samo mu je rejting previshe slab da bi ga iko shvatio ozbiljno.
__________________
Srce zene sadrzi njenu dushu i njenu inteligenciju. - Gurmon
|