B R I S A N I P R O S T O R
Kad je zivot sav od opasnosti i stradanja, ljudi ga, vodjeni drevnim i nasledjenim nagonima, cepkaju i dele na trenutne utiske i neposredne potrebe, gubeci se potpuno u njima. Jer jedino tako, ziveci svaki trenutak odvojeno i ne gledajuci ni napred ni natrag, moze se ovakav zivot podneti i ziv covek sacuvati za bolje dane.
Ivo Andric
Eto, ni imena mu se više ne secam. I da li to beše 1999.ili 2000.godina, ne znam tacno. Kako je covek stvoren da lako zaboravlja delove najtežih trenutaka u životu! Valjda je to neka vrsta odbrambenog mehanzma - u suprotnom bi poludeli, a pitanje je u ostalom koliko smo i do sada svi ostali normalni.
* * *
Bio je to jedan od onih dosadnih jesenjih dana, kada smo se izležavali na liniji i pokušavali da prekratimo vreme, svako na svoj nacin. Imao sam tu nezahvalnu dužnost da budem komandir, za ovu liniju, veoma bitnog položaja. Naš obruc se protezao u kilometar ipo dugu potkovicu iznad nekoliko sela, najjacih teroristickih uporišta u tom delu Kosova. Odatle je u to vreme grupama UCK* rukovodio poznati šiptarski komandant Sultan, koji je kasnije likvidiran u jednoj od akcija cišcenja.
Sedeo sam u svom zaklonu i zanimao se starim engleskim mitraljezom marke ''Browing'', koji su naši zarobili u nekoj od prethodnih okršaja sa teroristima. Smeškao sam se dok sam razmišljao kako je to protivoklopno cudo kalibra 12,7 mm, do juce pucalo na nas, i kako je ratnicka sreca prevrtljiva. A gadan je: kad pogodi ruku na primer, otkine je iz ramena. Onda mi pade na pamet to da nemamo nikakvog bolnicara, niti bilo kakva sredstva prve pomoci, cak ni prvi zavoj, a zašto, vrag bi ga znao? To treba pitati našu sposobnu komandu. Dodje mi da im bacim bombu dok su onako svi zajedno i dok krkaju pecenje u toploj kancelariji. Do duše, bio je jednom nekakav lekar sa nama, nedelju dana, pa kad se prvi put zapucalo njemu ispade puška iz ruke i rasu se sav onaj okvir sa municijom, a kad se sve završilo, više ga nismo videli. A od naših položaja do civilizacije je trebalo proci džipom prvo 5 km do asfalta, pa onda 20 km do prvog grada i bolnice. To je vec dovoljno da 5 puta iskrvarite i umrete. I bilo je ljudi koji taj put nisu preživeli. Umrli su od ranjavanja u nogu!
Bacio sam pogled na ostale. Nekoliko ljudi je igralo karte u bivku*, dok su ostali dremali u zaklonu iza kamenog zidi?a, i ako vec 15 dana nije razmenjen ni jedan metak duž položaja. Svako od ovih ljudi stekao je vec dovoljno skustva u pogledu iznenadnih napada ili usamljenih snajperista. Nije bilo potrebno nikome govoriti kako da se ponaša na terenu, niti šta je ciji posao. Toliko smo se bili privikli na taj ratnicko-nomadski život, da nam je uvek bilo dosadno, pa cak i prilikom žestokih pucnjava , kada su meci pravili rupice u zemlji na pola metra od glave. Secam se jednog od onih dosadnih, redovnih napada, ''ispipavanja pulsa''.
* * *
Taman sam otvorio konzervu sa paštetom i oljuštio beli luk, kada iz doline zaprašta prema nama, i zrna poceše da udaraju u kamenje kojim je obložen bivak. Ta kineska municija koju su koristili Šiptari imala je specifican zvuk: ''tuk-tak'', i nikada nisi mogao da pogrešiš u vezi toga ko puca i gde su ciji položaji. Uzeo sam u ruke paštetu i luk, zatrcao se preko onog dela brisanog prostora izmedju bivka i rova, dok su oko mene kao osice zujala zrna, i naglavacke uleteo unutra. Neprijateljska vatra je sada postajala neuobicajeno jaka. Sa svih naših položaja usledio je odgovor automatskih pušaka i mitraljeza. Repetirao sam Browing, naciljao u pravcu šumice i pustio rafal. Svetleci meci napraviše blagi luk na nebu i izgubiše se u šumici na oko 500 m od nas, dok vrele caure popadaše po meni. Jedna od njih mi se zavuce pod ledja i nezgodno me oprži. Opsovao sam glasno, ostavio mitraljez da ne trošim bespotrebno municiju i nastavio da mažem paštetu, onako u ležecem položaju. Kod ovakvih pripucavanja retko kada možete videti protivnika, više se gadja na osecaj. To je samo jedan od nacina da se proveri prisutnost i brojno stanje druge strane, pa zbog toga cesto nismo ni odgovarali svim raspoloživim sredstvima na te provokacije.
Ispalio sam potom još dva - tri rafala a onda sam cuo Momira kako nešto dovikuje iz pravca bivka. Okrenuo sam se prema njemu i ugledao "ludaka" kako kuva kafu, dok su oko njega na sve strane Page Rankingžila pušcana zrna.
- Ništa ne brini, mene cuva bog! - doviknuo je.
Naravno, znao je gde treba da stoji da bi bio bezbedan.
- Jednu ili dve kocke šecera?
- Dve! - odgovorih iz rova.
Pa kad ti možeš biti toliko lud da sad kuvaš kafu, mogu i ja doci da je popijem.
Posle par minuta kafa je bila gotova i ja doviknuh jednom od ljudi koji su štitili desni bok da me pokriva. On raspali rafal iz PKT-a a ja iskocih iz zaklona i u polusavijenom položaju pretrcah onaj brisani prostor do bivka. Pošto popih kafu, vratih se nazad na isti nacin.
* * *
Putem je dolazio naš džip "Defender", koga sam primetio još dok je bio na brdu kod groblja, 2 km udaljenom. Mrzovoljno sam ustao, ocekujuci nekoga od onih salonskih oficira sa svojim filozofijama i "pametnim savetima". Hvala bogu, bio je to moj prijatelj, iskusan komandir koji je doveo nove rezerviste na položaje. Zadržao se koliko da mi prenese potrebne instrukcije i drmne jednu rakijicu s nogu.
Nasuprot mene stajalo je pet ljudi u odelima vikend lovaca, sa papovkama* u rukama, bez kapi krvi u licu i nesposobnih od straha da naprave korak. To do nekle nije ni cudo, jer su prvi put u svom životu došli na mesto gde srpska noga nije krocila u zadnjih 30 godina, i ako žive na 10 km daleko. Akcenat kojim su govorili, teško da je mogao bilo ko razumeti, osim onih koji su živeli u okolnim selima. Takva "pomoc" mi u ovom trenutku u opšte nije bila potrebna, jer su pored Browinga i ovi moji prekaljeni borci bili višak, ali šta je tu je. Ja sam tu da izvršavam naredjenja, ne da pametujem. (Kasnije sam prilikom jednog napada mogao da poginem, kada je jedan od ovih rezervista u panici dohvatio pušku i nehotice ispalio metak meni pored glave. Posle toga sam im objasnio da ce nam biti od velike pomoci ukoliko prilikom sledeceg napada ostanu u bivku i ne diraju oružje.)
Jedini koji se od njih izdvajao, bio je taj mladic od 22 godine i Kline. Nije imao strah, i ako je i sam bio prvi put na položaju. Posedovao je devojacku lepotu, a životna energija je iz njega prosto izbijala. Pricao mi je o svom životu, bivšim devojkama, supruzi koju je ostavio kod kuce, koju obožava i sa kojom ceka dete... I ako sam u životu prošao mnogo više, (naravno nisam mu to rekao), a i sve su te price slicne, ipak je on za mene bio pravo osveženje. Shvatite da sam vec na pola postao "šumski covek".
Medjutim, iz obzira prema kolegama na susednom položaju kojima je falilo ljudi, a bili su u goroj poziciji u odnosu na neprijateljsku liniju, morao sam da ustupim jednog coveka. Da ne bi bilo privilegovanih, staro pravilo je da je "dobrovoljac" uvek najmladji. I to je nepisani zakon. On je morao da ode.
* * *
Prošlo je par dana, kada sam se sa par kolega vracao iz Kline. Truckali smo se mrzovoljno u Ladi Nivi, povremeno udarajuci glavama o krov vozila, bez posebne volje za pricom. To je razumljivo kada si sa nekim 24 sata zajedno, mesecima.
Onda je tišinu prekinula radio-stanica i Milošev glas sa linije:
- Napadnuti smo dole kod bunara! Imamo ranjenih! Pošaljite nam pomoc, ne mogu da pridjem!
Miloš je bio aktivni kolega, hrabar momak, ali i staložen i svestan situacije.
Vozac je stisnuo gas i dzip je poskakujuci po rupama poleteo ka našim položajima. Do malocas otsutna i mrzovoljna lica promenila su se u lica zveri spremne na skok, dok su ruke cvrsto stezale oružje koje nam je bilo sve: i otac i majka i sestra i život.
Još jednom se javo Miloš pre nego što smo stigli, a zajedno sa njegovim glasom, kroz krcanje "Motorole" je dopirala i sporadicna pucnjava.
Iskocili smo iz dzipa i potrcali ka mestu napada. Pucnjava je dopirala iza kuce gde su naši držali položaj. Nisam se nadao takvoj vatri, i posle desetak metara morao sam da se zaustavim uz betonski zid kapije na ulasku u dvorište. Uz drugi stub pritrca još jedan kolega. Kapije tu odavno više nije bilo, tako da su ostali samo ovi stubovi koji su nam sad dobro došli. Odatle smo morali za najmanje moguce vreme da procenimo situaciju i da na najbezbedniji nacin (ako je u opšte postojao bezbedan nacin) pridjemo do Miloša. A situacija je bila sledeca:
Ispred nas se nalazilo veliko dvorište, pokriveno pušcanom zavesom. Na sredini sa leve strane stajala je kuca, do koje nas je delilo rastojanje od 30 m, i do Miloša još 15 m. To je prakticno znacilo pretrcati 45 m pod jakom vatrom, samo da bi stigli do mesta odakle u stvari treba da krene akcija spasavnja. Od tog momenta sekunde traju kao sati, a vreme postaje "slow motion". Kao u magnovenju vidim kolegu kako pretrcava do kuce, a odmah za njim i ja. cini mi se da vidim i zrna koja paraju vazduh. Konacno upadosmo u Milošev zaklon. Proveravam na sebi: dobro je, citav sam, nema rupa. Tek odatle smo videli celu situaciju kao na dlanu. Na 50 m od nas nalazio se betonski bunar, iza koga je u zaklonu ležao Biža, držeci u narucju onog momka koga sam poslao Milošu. A lepo im je receno da ne idu tamo jer je nesigurno. Iza njih na 50 m nalazili su se šiptarski položaji koji su ih zasipali rafalima. Sve ostalo osim bunara bio je brisani prostor. Niti su oni mogli da dopuze do nas, niti smo mi mogli da se spustimo do njih. Odatle smo videli da je momak ranjen, a Biža nam je gestikulacijama pokazivao da je vec u veoma teškom stanju. Medjutim, i ova tacka do koje smo stigli je bila premija. Sve dalje bi bilo samoubistvo, i toga smo i mi i Biža bili svesni. Došlo mi je da se derem od muke. Nakon 20 minuta (ili možda i više, pošto u tim momentima nemam baš jasnu prestavu o vremenu), stigla nam je pomoc, a i naši su minobacacima poceli da tuku šiptarske položaje. Blindirani dzip je krenuo prema bunaru, štiteci bokom jednog od naših ljudi koji je trcao paralelno pored njega. Paljba sa šiptarske strane je postajala sve slabija, i kada je Biža ušao a mladic unet u džip, skoro da je i prestala. Ranjeni momak je bio bez svesti, a ono što me je zabrinjavalo bilo je to što na njemu nije bilo krvi. Tada još nisam znao da ga je šiptarski metak pogodio ispod miške u aortu. Kada je dzip krenuo prema Klini, njega više nije bilo.
Ne mogu da tvrdim, ali tu negde kada je ispustio dušu, na nebu se pojavila tako cista duga, kakvu nikada nisam video. Od tada, za mene duga više nije ista.
* * *
Cuo sam kasnije u Beogradu, da mu je supruga rodila blizance, a eto, nikako ne mogu da mu se setim imena i koje to beše godine. I to me boli - kako je covek stvoren da lako zaboravlja.
UCK (OVK - ''Oslobodilacka Vojska Kosova'') - šiptarka teroristicka organizacija, koja je na podrucju KiM otimala i ubijala ili proterivala Srbe, silovala Srpkinje, casne sestre, (manastir Devic) otimala im ili uništavala imovinu, itd. Posebno surov tretman je imala prema zarobljenim pripadnicima MUP-a Srbije, koji se sastojao u otsecanju ekstremiteta i guljenju kože pre izvršenja ubistva ako je za formalno ubistvo kasnije u opste i bilo potrebe. Neke leševi su pronadjenii sa gurnutim vlastitim penisom u usta, i zguljene kože, posoljeni, što dovoljno govori o psihološkom sklopu ljudi sa kojima smo imali posla. Ova organizacija je kasnije prerasla u ANA, (Albanska Nacionalna Armija) koja je kao i prethodna, medjunarodnim pravnim aktima inkriminisana kao teroristicka organizacija
bivak - improvizovani smestaj za 5-6 vojnika, po negde ukopan, ili zašticen vecim kamenjem ili nekim drugim neprobojnim materijalom, odakle se može brzo prebaciti u rov u slucaju napada.
PKT - puškomitraljez cal. 7,62 mm, sa zrnom pojacanog punjenja, velike udarne moci
PAP - poluautomatska puška, izbacena iz upotrebe pocetkom osamdesetih godina.