|
Odricanje od Islama
Ova rasprava, a posebno religiozna "propoved" TEKBILEKA o "humanoj" strani islama isprovocirala me je da se ponovo ukljucim sa jednim opsirnijim postom.
Pre izvesnog vremena sam procitao esej americkog publiciste i izuzetnog poznavaoca istorije religija Ostina Klajna o knjizi muslimansksog pisca Ibn Uarak-a "Napustanje islama - otpadnici govore" (Living Islam - Apostates Speak Out). Bilo bi ispravno i korektno da Klajnov esej prevedem u celosti, ali za to nemam njegovu saglasnost, pa cu, uz veca skracivanja, da ga parafraziram.
Klajn tvrdi da za vecinu zapadnog sveta (ovde misli na hriscane) napustanje jedne i prelazak u drugu veru ne predstavlja veci problem i da je danas na Zapadu to cest slucaj . Interesantno je ovde istaci da je Grcka jedina hriscanska zemlja u kojoj je zakonom pravoslavnom zivlju zabranjeno preobracanje u drugu veru iako su ustavom zagarantovane verske slobode.
To medjutim, nije slucaj u Islamskom svetu gde se otpadnistvo tretira kao kriminal za koji je u nekim zemljama propisana i smrtna kazna. Otpadnici od islama moraju da se brinu ne samo za svoje zivote, vec i za zivote svojih bliznjih.
Na Zapadu o ovoj temi mnogo ne raspravlja. Otpadnici u najvecem broju }ute i kriju svoje odricanje od islama. Cak, ako neko i progovori o razlozima svog napustanja islama, Zapad o tome cuti zbog netoleratnog stava muslimanskog sveta.
Oni koji su zainteresovani za bolje razumevanje ovag problema, publicista Klajn ih upucuje na Ibn Uarak-ovu (engleska deskripcija: Ibn Warraq) nedavno objavljenu knjigu "Napustanje islama - Otpadnici govore". Svi koji su razgovarali sa piscem, bilo da su rodjeni kao muslimani ili su primili muhamedanstvo u toku zivota a potom su se istog odrekli i presli u hriscanstvo, Hinduizam ili su postali ateisti, govorili su o visokom stepenu netolerantnosti, mrznje i zastrasivanja od strane islamskih drzavnih i verskih faktora.
Najveci broj Muslimana svoje izjave o napustanju islama su davali pod pseudonimom, ukljuciv i izdavaca.
Ipak, jedan broj dao je svoje izjave pod pravim imenom i preziemnom kao svoj doprinos, kako kaze esejista, triumfalnoj odbrani verskih sloboda. Medjutim, to sto je vecina govorila pod pseudonimom je mnoge ateiste i pobornike sekularizma na Zapadu iritiralo, pri tome zanemarujuci da je otpadnistvo u islamskom svetu kaznjivo cak i smrtnom kaznom, kao napr. u Pakistanu i Iranu, kao i cinjenicu da mnogi, koji su dali svoj iskaze, imaju blizu i dalju rodbinu u svojim bivsim zemljama, i koje svremena na vreme posecuju.
Klain kaze da nije moguce definisati zajednicki portret davalaca izjava - neki su mladi, neki srednjovecni porodicni ljudi, naucnici, ekonomisti, poslovni ljudi, novinari poreklom iz razlicitih zemalja – od Maroka do Indonezije.
Ono sto je za sve njih jedinstveno je odsustvo straha, njihova moralna hrabrost i moralna obaveza da govore istinu o razlozima zbog kojih su se odrekli svoje vere.
Pre nego sto navedem karakteristicnu izjavu jednog od disidenata, zelim da napomenem da je autor knjige Ibn Uarak dobio nekoliko "fatwa" (zvanicene verske smrtne osude) sto je proizvelo veoma veliku zabrinutost za njegovu sigurnost.
Jedan od ucesnika svoje svedocenje zasto se odrekao Islama rekao je, izmedju ostalog:
"Razlog mog napustanja islama je jednostavan. Citajuci Kuran uz malo rezona, logike i razmisljanja uocio sam da je najveci propust ove svete knjige ono sto se ne nalazi u njoj. Postoji veliki broj kriminalnih radnji koje covek moze da pocini, a u Koranu su navedene samo tri ili cetiri. Bio sam zapanjen cinjenicom da u Koranu nema nista o kazni za silovanje… Postoji veoma veliki broj humanih radnji koje bismo mogli da cinimo i da pomognemo jedni druge, da ucinimo ovaj svet lepse mesto za svakog, ali vi to ne mozete naci u Koranu. Kako Koran moze biti savrsen Bozji vodic kada mu nedostaju toliko mnogo vaznih i plemenitih ideja.
Nasilje i brutalnost endemicno za muslimanske zemlje naterale su mnoge da ponovo preispitaju da li Islam zaista moze biti religija zanosvana na dobroti i plemenotisti Boga. Muhamad bin Abuulah, pisac o pakistanskoj invaziji Bangladesa kaze:
Video sam izuzetno dobro ekipiranu invazionu armiju kako bezrazlozno ubija milione civila i sliluje oko 200.000 zena, dok je osam miliona ljudi izbeglo u susednu zemlju. Institucije svetskog islamskog vodjstva aktivno je podrzavalo invazionu armiju u masovnom ubijanju i silovanju. Ta islamska invaziona armija ubijala je stanovnistvo i silovala zene koji su bili drzavljani i drzavljanke njihove sopstvene zemlje i pripadali su istoj veri. To se dogodilo 1971. godine. Sve muslimanske zemlje i svetska zajednica ili su bili nezainteresovane za dogadjanja u Banglade{u ili aktivno podrzavale ubijanje i silovanje u ime Islama. Poruka je bila jasna: nesto je veoma lose – ili sa islamskim liderima ili sa samim islamom kao verom.
To je poruka koju knjiga salje glasno i nedvosmisleno – nadajmo se da je to nesto sto ce muslimani ozbiljno razmotriti i ubediti ih da produbljeno sagledaju svoju religiju, svoje verovanje, kao i da preispitaju ljude koje biraju da govore u ime islama.
Ova knjiga nije samo poruka Muslimanima – ona je poruka i za nemuslimanske narode. Krsenje osnovnih ljudskih i gradjanskih prava je velika greska bez obzira da li se cini u ime islama, hriscanstva ili bilo koje druge religije ili ideologije. |
|