Nije greh vratiti se, ali nije greh ni ostati gde smo. Mislim da svako manje-vise zna za sebe kako se oseca. Ako neko oseca nostalgiju, to ne znaci da obavezno moram i ja da je osecam, jos manje moja deca koja su rodjena ovde, mada imaju srpski pasos. To sto ce neko da ih pita, koje su nacionalnosti, reci ce da su Srbi, ali kada bi ih isto tako pitali da idu da zive u Srbiju, momentalno bi odbili. Za decu to nije pitanje novca, jer time jos uvek ne lupaju glavu, vec deca ovde idu u skolu, imaju ovde svoje drustvo, navike, bolje govore francuski nego srpski (ne zato sto ih ne ucim, vec zato sto vise vremena provode izvan kuce i u skoli gde koriste francuski jezik nego kod kuce). Pored svega sto je vec navedeno ZA i PROTIV rekla bih jos i to da smo cesto silom prilika radi dece primorani da ostanemo gde smo, jer bi takva jedna promena uticala drasticno na njih, sto se tice skolovanja i sto je najvaznije, osecali bi se iscupani iz korena, pa bi onda ta ista deca imala nostalgiju za zemljom koju smatraju svojom. Zivot "preko" je jako kompleksan i hteli-ne hteli treba sve da se uzme u obzir. Ono sa cim se NE slazem nikako, to je generalizovanje stvari. Svaki covek najbolje zna za sebe sta mu odgovara, gde se dobro oseca, za cim zudi ili ne, da li masta o tome da se vrati ili ne. Mislim da je jako gruba opaska reci da zivot u inostranstvu dovodi do dusevnog jada, jer to NIJE istina, nije SVACIJA istina. Ima ljudi koji su otisli radi novca, drugi su izbegli radi rata, neki su jednostavno otisli u avanturu. Prema tome, postujem nostalgiju, koju i ja ponekad osecam, ali je to daleko od nekog dusevnog jada, jer ovde jako lepo zivim (punim plucima) i ne razmisljam o povratku.
Ne radi se uopste o tome vise kakva je situacija u Srbiji, jednostvno covek se navikne na novi zivot, pa se na kraju krajeva vise oseca stranac u vlastitoj zemlji nego u zemlji u kojoj je "stranac". Ovo (iako je moj slucaj upravo takav) takodje nije pravilo, jer neki ljudi se nikad ne uklope. Kao prvo ne nauce jezik, zive po 20-30 godina vec u dijaspori, a pricaju francuski, nemacki ili engleski kao krava latinski. Sigurno da ce biti tesko snaci se i u obicnoj prodavnici, pa da onda i ne spominjem odlazak u pozoriste ili bioskop, gde je inace sve na tom istom stranom jeziku. Tada naravno moze da se govori u kulturnom siromastvu i dusevnom jadu. Naravno da novac ne kupuje srecu, iako kupuje hleb, ali za dusevnu hranu covek isto tako mora sam da se postara i kao prvo da nauci da komunicira.
__________________
"It's not who I am underneath, but what I do that defines me!"
|