Aenima

B92: Da, mogao bih reći - Zašto je ekstra, a nije super, ali ni super nije naša reč, koliko je meni poznato.

Klajn: I super, i to smo svojevremeno uzeli iz engleskog.

B92: Profesore, Vi ste relativno skoro izdali novi rečnik u saradnji sa doktorom Milanom Šipkom, „Rečnik novih stranih reči“. Šta nam možete reći o ovoj knjizi? Koji vremenski period sa novim rečima ona obuhvata? I koliko uopšte u ovom trenutku, ako možete procentualno da nam to kažete, strane reči zauzimaju u našem jeziku?

Klajn: Zauzimaju možda ukupno do deset odsto, što je malo suviše, ali prema onome što sam rekao, neće uvek ostati taj procenat. A bitno je u tome, ja sam bio u principu protiv „Rečnika stranih reči“, jer je trebalo da imamo normalno rečnik našeg jezika, kao što imaju sve nacije manje-više evropske, kao što imaju Hrvati već tri ili četiri izdanja „Anićevog rečnika“, kao što Englezi gledaju u svoj „Oksford“, Amerikanci u „Vebster“, Francuzi u „Robera“ itd. Svako ima neki svoj praktični jednotomni rečnik maternjeg jezika sa definicijama na istom tom jeziku, gde može da raspravi kako tačno glasi neka reč, kako je izgovor, promena značenja, a mi to nemamo. I sad se opet obećava za kraj godine da će konačno izaći onaj jednotomnik Matice srpske, koji željno očekujemo već godinama. U međuvremenu, nametnuo se onaj famozni „Vujaklija“, koji je prvi put izdat one godine kad sam ja rođen, veoma davno, i onda je on postao pojam rečnika kod nas. Tako da, čak se događalo u raznim raspravama i pismima čitalaca itd. da neko napiše: „Šta znači glagol zaživeti? Tražio sam tu reč u Vujakliji, ali je nisam našao.“ Naravno da je nije našao kada to nije strana reč nego domaća. Stvar je u tome što nisu samo strane reči, nije da mi sve domaće reči znamo i odlično upotrebljavamo, a strane ne znamo, nego treba i za domaće i za strane izdati jedinstveni rečnik, a onda posebno „Rečnik stranih reči“ za one ređe stručne, naučne termine. Ali, u međuvremenu, pošto je ostao taj „Vujaklija“ jedini, pošto je njegovo vreme definitivno prošlo, onda sam pristao na predlog kolege Šipke da mi napišemo novi i moderniji „Rečnik stranih reči“. I sada spremamo drugo izdanje, gde ćemo popuniti one neizbežne propuste iz prvog izdanja, gde ćemo dodati još nove i modernije reči.

B92: Pismo kojim pišemo je pre svega ustavna kategorija, a vrlo je zanimljiva tema i zbog manjina koje žive u Srbiji. Ja sam inače video Vašu procenu da je ćirilica samo dobro koje treba čuvati, ali da nikako ne možemo postati ćirilična zemlja. Je l’ možete da nam objasnite tu Vašu tezu?

Klajn: Nažalost, tako je da ne možemo ni samo sa ćirilicom, niti možemo samo sa latinicom bez ćirilice, i mi smo jedini koji smo time opterećeni, i to je u stvari greška naših predaka, naših dedova tamo negde posle Prvog svetskog rata. Kada je uspostavljena Kraljevina Jugoslavija 1918, onda su mnogi počeli u Beogradu da pišu latinicom. Pre toga je bio onaj Skerlićev predlog, koji je bio sasvim dobar za svoje vreme, da svi Srbi i Hrvati usvoje latinicu i da svi usvoje ekavski da bi bilo jedinstveno, da ne bi bilo kolebanja. Da je to u ono vreme prihvaćeno, to bi sigurno bilo pravo rešenje, ali sada je kasno, sada više ne može u ovoj situaciji tako nešto da se uradi. I onda posle 1918. u Beogradu su počeli, naročito ona tzv. građanska levica, sve češće da pišu i da objavljuju latinicom, i niko od tada još nije video problem. Koliko je meni poznato, između dva rata niko nije postavio pitanje da nijedna druga nacija u Evropi, a valjda ni u svetu, nema dva pisma naporedo, da li će to moći da opstane, jer mnoge su menjale. Zna se, Turci su pisali arapski, pa zamenili latinicom, Rumuni su pisali ćirilicom, pa sredinom 19. veka prešli na latinicu, ali istovremeno, paralelno, to niko drugi ne radi, a mi vidimo da to ne funkcioniše ni kod nas. Latinica je sada jača samim tim što ima mnogo univerzalniju primenu, što je međunarodno pismo, što nam je neophodna i za engleski, i za latinski, i za formule u fizici, matematici, hemiji, i za automobilske registracije i bezbroj drugih stvari. Dakle, ne možemo da se odreknemo latinice, a ne bi valjalo ni da se odreknemo ćirilice, jer to je ipak naše tradicionalno pismo. Kasno bi bilo sad, 150 godina posle Vuka, da prelazimo na latinicu, i zato smo osuđeni na tu dvoazbučnost, koju jedino mi imamo i koja izaziva mnoštvo problema.

B92: Kad ste već spomenuli Srbe i Hrvate, pročitao sam zapravo u Vašim tekstovima da lingvisti nemaju nikakvu dilemu u vezi sa time da mi Srbi, Hrvati, Crnogorci i Bošnjaci zapravo govorimo jednim jezikom, da su to politički jezici, kako ih Vi nazivate.

Klajn: Da. Evo, ja bih opet citirao definiciju Ranka Bugarskog, koji je tu najstručniji, koji je sociolingvista, što ja nisam. On je napisao da je to jedan lingvistički jezik u obličju triju političkih jezika, ili na drugom mestu kaže: „Genetski i tipološki jedan jezik, ali sada administrativno razlučen na tri zvanično priznata standardna jezika.“ Dakle, tu je mislio na srpski, hrvatski i bošnjački.

B92: Evo, i crnogorski ćemo imati.

Klajn: Sad će, nažalost, biti četiri umesto tri, biće i crnogorski, ali nema nikakve sumnje da su to u stvari varijante jednog jezika. Jer, dovoljan je primer onaj koji obično navodim, kad su dva jezika u pitanju, ako počnete da brojite jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sigurno ćete već u tih prvih nekoliko brojeva naići na razlike. Međutim, kod nas svi brojevi od jedan do hiljadu su jednaki u srpskom i u hrvatskom i u bošnjačkom, i tek onda dođe da li je hiljada ili tisuća.

B92: Ali, politici se zaista teško suprotstaviti, to je činjenično stanje stvari. Video sam Vaš tekst o Šešelju, o njegovom zahtevu da mu se dokumenti u Haškom tribunalu prevode na srpski i pišu ćirilicom. Vi tvrdite da on razume srpsko-hrvatsko-bošnjački jezik svakako, da Vojislav Šešelj razume. Ali, ako su ti jezici međunarodno priznati, zašto onda Vojislav Šešelj ne bi imao pravo da traži na onom jeziku koji je stvar njegovog izbora? Jer, taj Tribunal priznaje, zapravo Međunarodna zajednica priznaje bošnjački jezik, hrvatski jezik i srpski jezik kao posebne jezike.

Klajn: Meni nije sasvim jasno. Po onome što sam čitao u medijima, čini mi se da su neke dokumente dostavljali samo na engleskom, i tu svakako onda ima prava da traži prevod na njegov maternji jezik. Ali, ako se on pravi da ne razume latinicu, da ne razume hrvatsku verziju, to je onda čisto politički manevar, i to nema smisla. Vaša televizija je svojevremeno prenosila suđenje Slobodanu Miloševiću, i mi smo mogli tamo da čujemo da tumač, prevoditeljka u sudu govori hrvatski. Koliko znam, Milošević se nije bunio protiv toga, nikom od slušalaca to nije smetalo. Sad opet čujem da se Hrvati žale kako portparolka Haškog suda iliti tribunala govori čisti srpski jezik, to je njima nešto strašno nepodnošljivo.

B92: U redu, ali da li razumete taj gest? Jer, sve, da tako kažem, relevantne međunarodne institucije koje se bave priznavanjem jezika, ako pogledate, ako otvorite sajtove stranih Vlada, vi ćete naći bosanski jezik kao poslovnu kategoriju. Dakle, priznaju bosanski jezik, naći ćete hrvatski jezik, srpski jezik, uskoro će biti i crnogorski jezik. Zašto onda neko ne bi imao pravo, iako razume, da stopostotno bude siguran i da traži to na svom jeziku?

Klajn: Zato što su to veštačke podele. Dozvolite da vas ispravim. Naš Odbor za standardizaciju je uvek zahtevao da se ne kaže bosanski jezik...

B92: Bošnjački.

Klajn: ... jer bi to bio državni termin, nego bošnjački, ako baš hoće. Oni su po nacionalnosti nekad zvani Muslimani, sa velikim M, danas Bošnjaci, neka im bude bošnjački jezik, ali bosanski ne može da bude jer bi onda bio obavezan i za Srbe i Hrvate u Bosni, to ne priznaju ni hrvatski lingvisti. U svakom slučaju, to su sve veštačke političke podele. Mislim da je u jednom sudu bitno da li se razume ili ne razume. Kad bi neko od tih raznih Engleza, Kineza, Afrikanaca i svih onih koji učestvuju u Haškom sudu, došao ovamo i video koliko se u Beogradu upotrebljava latinica, koliko ćirilica, on bi se nasmejao Šešeljevom zahtevu da mu se dostavlja sve na ćirilici, kao da tobože Šešelj, profesor univerziteta, ne zna latinicu.

B92: Profesore, kad čovek gleda Republički parlament zaista može svašta da čuje, mislim na Parlament Srbije, od prostakluka razne vrste, preko normalnog govora, do govora mržnje. Sa kojim osećanjem Vi kao lingvista i istoričar jezika gledate i slušate ovakav rečnik?

Klajn: Kao lingvista pre svega izbegavam da slušam te diskusije, ne samo kao lingvista nego i kao običan građanin, i najviše mi smeta onaj prostakluk koji ste vi pomenuli, a čiji je klasičan primer onaj jedan ministar, čije ime neću da pominjem. Dakle, tu nije toliko u pitanju kultura jezika, koliko normalna kultura uopšte, kultura u ophođenju među ljudima. A što se tiče samog jezika, tu političari nisu ni bolji ni gori od ostalih. Mislim da sve najviše zavisi od jezika medija i od novinara i u štampanim i u elektronskim medijima, jer oni utiču na sve, od đaka osnovne škole pa do poslanika u Parlamentu.

B92: Ali, šta da rade mediji kada recimo imate takvu situaciju u Parlamentu, imate raspravu, svađu, ružne reči? Da li mediji, po Vašoj proceni, onda to treba da ignorišu ili treba zapravo upravo to da rade što i rade, da to prenose da bi građani mogli da vide kojim jezikom govore poslanici u Republičkom parlamentu, ministri?

Klajn: Ne, ja mislim da je to linija manjeg otpora – Prenosite, neka građani vide, a nas se ne tiče. Ja mislim da bi trebalo da postoji kod nas ona institucija koja se na američkoj televiziji zove bip, tj. ono pištanje kojim se pokrivaju nepristojne reči. Sad sam skoro video u nekom američkom filmu, neki policajac daje intervju za televiziju pa upotrebi reči kao ’fuck’, ’shit’, onda se trgne i pita novinarku: „Jesam li smeo to da kažem?“ Ona kaže: „Nema veze, mi ćemo to da pokrijemo bipom, pištanjem.“ Moralo bi i kod nas tako, pa bar da se zna da su upotrebili takve reči, a ne moraju da se čuju te reči.

B92: Vi zapravo mislite da elektronski mediji u Srbiji i novine uništavaju srpski jezik, ako dobro razumem Vašu kritiku. Ne ovo o čemu večeras govorite, delimično i to, ali listajući neke Vaše tekstove došao sam do tog zaključka, ne mislite baš dobro o medijima.

Klajn: Možda ne uništavaju, ali sigurno je da ne deluju povoljno. I tu bih se složio sa onim što je Vojislav Laletin, urednik obrazovnog programa na RTS-u, pisao u dva maha u NIN-u, da se obrazovni i kulturni program potpuno bacaju u zapećak, da se gubi iz vida edukativna funkcija televizije, i da se sve svodi na informacije, na skandale i na zabavu. Dakle, televizija bi mogla, kad bi htela, da doprinese poboljšanju jezika, a ona to ne čini.

B92: Ali, obrazovni program i kulturni program je pre svega obaveza javnog servisa, a ne komercijalnih televizija, mada svakako da sve televizije imaju određenu odgovornost u tom smislu.

Klajn: Da. Da mene pitaju, ja bih obavezao sve televizije da imaju i jedan makar mali deo obrazovnog programa, a u onom delu koji nije obrazovni trebalo bi da budu mnogo aktivniji lektori i da se pazi na taj jezik. Mada je vrlo teško, svestan sam, kad imate žive učesnike, one tzv. tok šoue, gde dođu vaši sagovornici sa ulice pa pričaju ono što hoće, vi ne možete da ih cenzurišete. Ali, posebno bih upozorio na veoma loš nivo prevoda filmova i serija na svim televizijama, jer tu ima drastičnih grešaka i u pravopisu i gramatici srpskog jezika, a i nepoznavanje stranih jezika u prevodima, to bi morao neki lektor da pregleda i da popravi.

B92: Kakav je Vaš stav o promenama u ženski rod zanimanja, profesija i zvanja? To je inače nešto što naša televizija forsira.

Klajn: To je bila inicijativa feministkinja pre svega iz Novog Sada, i to je uglavnom naišlo na delimično razumevanje među ostalim lingvistima, posebno muškarcima, ali i na veliki otpor. Jer, ono što su one izgubile iz vida je da je jezik po svojoj prirodi tu sekstistički, da je muški rod u njemu osnovni ne zato što mi muškarci se namećemo ženama pa poričemo njihova prava, nego što je jezik nastao u patrijarhalna vremena, kada je muški rod bio najvažniji. Zato još i danas mi imamo takve reči kao kupac, iako se zna da su u svim radnjama najveći kupci žene, ali imenica kupac nema ženski rod. I tu su mnoga druga zanimanja koja danas redovno obavljaju žene – turistički vodič, sudski tumač, carinik, pedagog, hirurg, knjigovođa, što je nastavak ženskog roda, ali je muška imenica, jednostavno nemaju ženskog roda.

B92: Ali, mnoge reči ipak mogu imati i da to pristojno zvuči.

Klajn: Da. U tom slučaju, ako postoji, ako to nije silovanje jezika, mi se svakako zalažemo da se upotrebi ženski oblik. Ako je žena na funkciji gradonačelnika, nemojte je zvati gradonačelnik nego gradonačelnica. Ako je žena urednik – urednica, istoričarka, prevoditeljka, braniteljka, ne branilac itd. A meni ne smeta ni ono protiv čega se mnogi bune – poslanica. Ne mora poslanica da bude samo poslanica apostola Pavla u Svetom pismu, može to da bude i žena poslanik. Jer, bolje ’poslanica je rekla’ nego da kažemo one grozote koje čitamo po novinama - ’poslanik je rekla’, ’američki državni sekretar je izjavila’, ’nemački kancelar je došla’ itd, to je silovanje gramatike. Isto tako, dopisnica ne mora da bude samo dopisna karta nego može da bude žena koja je dopisnik iz inostranstva.

B92: Je l’ koristite kompjuter?

Klajn: Da, svakako.

B92: Da li su nam kompjuteri doneli i nešto što je loše, osim onoga što je dobro?

Klajn: Jesu.

B92: Hoćemo li zaboraviti da pišemo ručno, da tako kažem?

Klajn: Postoji ta opasnost da ćemo zaboraviti da pišemo ručno, a siguran sam da nikad neće biti to vreme kada možemo svaku sitnicu da zabeležimo ne na parčetu hartije i hemijskom olovkom nego na kompjuteru. Osim toga, imao sam iskustva, pošto ja već 30 godina pišem jezičke rubrike po raznim listovima, i tamo su kompjuteri donekle pogoršali situaciju, pokvarili. Jer, postoji neki sistem od Majkrosofta, koji je jednak za sve zemlje, po kome se ne razlikuje ćirilica od latinice i gubi se ono tzv. formatiranje. Kad ja označim da je nešto kurziom, ja sam nekada to pisao u rukopisu, podvukao, i slagač zna da treba da složi kurziom. Danas kompjuter to ništa ne razume, on sve složi istim fontom, i onda treba naknadno spasavati da kurziv bude kurziv, da latinica bude latinica.

B92: Nadam se da je neko iz NIN-a ovo čuo. Profesore, hvala Vam na vremenu, da ne kažem ekstra, što ste bili gost Televizije B92.

__________________
.