ZVERJ

Slavko je povucen. Lozi se na Milicu. Idu zajedno u odeljenje.

Iznenada, uhvati ga grch! Srce je pochelo da mu preskache, crne ptice se skupljaju, nebo se smrklo. Daleki, duboki pogled ochaja i besa prodire kroz svo to zlo koje se topi oko njega. Grmi i seva u isto vreme, shto mozhe da znachi samo jedno. Mica je upravo dozivela svoj prvi poljubac. Ali ne sa Slavkom!!! I to ispred ulaznih vrata. Pred svima! Izgledao je kao da je prvi, mozda i jeste bio, a mozda se samo tako ljubi.. "Ah, zhivotinja mala!" - pomislio je dok mu je hladan znoj prelazio preko krvavih ociju koje su i dalje posmatrale taj uzhasan prizor. Ubrzano disanje Slavka i Mice bilo je jedino sto ih je trenutno spajalo. Ali ne zadugo. Resio je da produbi njihovu vezu sekirom iz prodavnice antikviteta ciji izlog mu je bio na dohvat ruke! I pored toga sto se Mica lizala sa Stevanom kojeg je Slavko mrzeo vise od svih, odlucio je da iskoristi kvaku i kulturno pozajmi rekvizit.

Ulazi, cuje se zvonce. Bucmasti brkonja pomera naochare na dole i odmerava ga. Posvetio mu je potpunu paznju bacajuci preko ramena novine koje je chitao. Po grimasama na Slavkovom licu prodavac je odmah shvatio da je stvar ozbiljna.
"Dobar dan mladi gospodine, kako Vam mogu pomoci?" - upita ga profesionalno.
Slavko je dahtao i cutao, gutajuci knedle nije skretao pogled s prodavca. Skapirao je da je naisao na prepreku koja se mora reshiti kako bi se shto pre domogao sekire.

Fizichki nije imao shanse. Debeli je imao jake, radnichke dlakave ruke i chvrstu vilicu. Bio je uredno obrijan. Pikantni, precizni pokreti otkrivali su cvrstu prirodu ovog coveka. Ovaj je spreman da brani moju sekiru do poslednje kapi krvi! - pomisli Slavko.
"Ovo je finale pre finala." - izlete mu naglas!
Zbunjeni prodavac: "Molim?!"
Slavko: "Ovaj.. Nista, kazem imate divnu radnju"
Debeli se primio: "Ah to! Pa hvala." - nasmeja se. "Istina je! Moram priznati da sam ceo zivot posvetio ovoj divnoj kolekciji. Chesto mi je zhao da je kvarim prodajom. Ali moram, mora se od necega ziveti!" - slozhi ramenima, ali i dalje zadrzava odbrambeni stav. Dok je Slavko smisljao sta da odgovori prodavac ga iznenadi:
"I mislim da znam shta Vama treba!" - mahnu prstom i odvaznim korakom nestade iza crnog platna koje je prekrivalo ulaz u misterioznu prostoriju.
Ovo je bio trenutak! Sad ili nikad! - sevne Slavku kroz glavu.
Poceo je da se prikrada izlogu ali ga zaustavi iznenadna buka koja je dolazila iza platna! Chulo se kao da neko razgrce metalni otpad bez trunke milosti. Zatim je nastupila tishina i posle par trenutaka isplivao je mio zvuk muzicke kutijice. Charobna melodija mamila je Slavka da udje u misterioznu prostoriju.

Radoznalost je pobedila. Ispred njega je bio mrachni hodnik bez kraja a oba zida su bili plakari puni raznorazne starudije. Fenjeri su visili s plafona, a kraj njih bledo-zuto svetlo grejalo je masne debele pauke na prelepoj pauchini. Vukla je promaja. Prostirao se tezak miris proshlosti. Kutijica ga je dozivala iz dubine hodnika. Korachao je ujednachenim koracima, omamljen, opustene vilice, poluzatvorenih sanjivih ochiju. Osecaj za vreme je nestao. Cinilo se kao da je proshao kilometre. Kutijica je i dalje nemilosrdno svirala svoju nevinu melodiju. A onda, u trenutku kada se u daljini pojavilo plavkasto-belo svetlo, zachuo se predivan, zvonki zenski glas. Dozivao je njegovo ime. Pevao je u harmoniji s muzikom. Sada se na podu vec jasno mogao videti sijaset svetlucavih boja kako se polako okrece poput nekog vrtloga. Slavko je zastao, kutijica je zacutala, a zenski glas je zapevao pesmu:

"Kad prene te noc iz mrtvoga sna
i hladnom ti rukom prodje kroz kosu
kad osetis miris nestalog sveta
i stopala hladna ti dodirnu rosu

tad znaj da je kraj blizi od svega
i nista te vise boleti nece
jer uzalud volis nju ili njega
i sad oko tebe pale se svece

hodaces dugo hodnikom tuge
oprastati svima i svem sto ti drago
sve tvoje nade i svi tvoji snovi
postace hladni i krhki ko staklo

pevaces tiho pesmu zivota
secanja davna topices nezno
u jezero tamno usnulih dusa
ucices jednom zaronices vecno."

Kleknuo je. Kolena su mu dodirivala vrtlog. Ubrzo su i ruke ushle do laktova, a zatim i hipnotisano lice. Predao se i struja ga je povukla oprezno, poput lovca koji je spazio plen i sada polako povlaci okidach. Tonuo je... Osecao je prisustvo tunela kroz koji je putovao, ali koji nije imao dimenzije. Promicala su mu razna svetla i boje i nedefinisani oblici. Na trenutak je video svog pokojnog oca kako igra klikere s drugarima na velikom odmoru. Shvatio je da je let ptica samo mrmljanje morskih orgulja koje pricaju sa kitovima koji izumiru. Leti je padao sneg, a nervozni komsija je puno radno vreme sedeo u zasedi s vazdusarom i cekao da neko zagazi na deo trave koji je obelezio i na koju je stavio tablu "NE GAZI TRAVU". Genijalni autor cirkuske muzike vozikao se na ringispilu i trkao se sa klovnovima. Slatke male punoletnice cepkale su karte za ZOO u kojem se moglo videti svega par akvarijumskih ribica, oronuli punjeni slon i neke nove vrste pacova. Ljudi su jeli ljude, da ne bi umrli od gladi. Voda je bila totem. Na drvecu su umesto lisca rasli dechiji crtezhi. Postojala je samo jedna reka, spojena sa svim kontinentima. Sve fabrike su bile napushtene. Crveno olovno nebo mazilo je vrhove nebodera. Crne ptice su se rojile, grmelo je i sevalo u isto vreme. A to mozhe da znachi samo jedno!!!

Neko nije zatvorio prozor. Hladan jesenji vetar kvasio je Slavkov jastuk kisicom koja je padala celu noc. Kiseli osmeh na njegovom licu umirio je zabrinutu majku koja je odmah dotrcala cim je cula vrisak. Nisu progovorili ni rec. Sela je kraj njega i gladila mu je obraze i kosu dok nije ponovo utonuo u san.

Prevrtao se po krevetu, ko zna sta je opet sanjao.. Zvuk zardjale ljuljaske parao je tisinu. Probudio se i pogledao kroz prozor. Kroz gustu jutarnju maglu nazirali su se samo talasi zitnog polja. Majka je jos spavala. Obuo je papuce i polubudan se dogegao do kupatila da se umije i opere zube. Nema vode. Mora u dvoriste na bunar. Obukao je jaknu i izasao je napolje. Dok je isao puticem primetio je da je zvuk ljuljaske uvek isti, kao da je ne pomera vetar, vec kao da se neko ljulja na njoj. Tu ga obuzme strah. Iako je nije video, bio je sasvim blizu.. Napravio je par bojazljivih koraka napred i tada opazi obrise devojcice koja se ljulja. Cutala je i ljulala se ledjima okrenuta prema njemu. Uzivala je u svakom pokretu. Nosila je belu perjanu jaknu, poput Milicine. Imala je i tamnu kosu, bas kao Milica. Pa to je ona! – obradovao se Slavko.
“Milice!” – viknu on.
Devojcica nije reagovala. Imala je i Micine roze patike. Slavko je sada vec bio ubedjen da je to ona i sav srecan pritrca joj s ledja i zaustavi ljuljasku stavljajuci ruku na njeno rame. Par trenutaka se nije pomerala, a onda, stara isusena ruka puna vena zgrabila je njegovu. Naglo se okrenula i u uzasnutim Slavkovim ocima mogao se ogledati prizor izopacene starice mlecno belih, sirom otvorenih ociju. Imala je mrtvacki ozbiljno, naborano lice. Kosti su se nazirale ispod koze. Gledala ga je pravo u oci.. Ali strava je utihnula! Osetio je neku toplinu. To jeste bila ONA, ali u dubokoj starosti! Prozivljavao je sve zajednicke trenutke koje su provodili. Mlaz emocija i informacija strujao je kroz Slavkovo zgrceno telo. Talasao je u ritmu sinusoide kao da je gurnuo prste u uticnicu. Pocinjao je vec da gubi snagu i svest kad ga je naglo presekao majcin glas:
“Slavko! Dorucak je na stolu! Ohladice se kakao!”
Trgnuo se i refleksno viknuo:
“Evo dolazim!”
Zatim se okrenuo i video kako cvrsto drzi lanac od ljuljaske. Ruka mu je onda skliznula prema zemlji zajedno s pogledom. Poluotvorenih usta posmatrao je paru koju je izdisao.


by ZveRj
(D.S. 21.10.2007)

__________________
"When the power of love conquers the love of power then the world will know peace."