BAJKA O OČIMA
Sa ove strane svetlosti drugi nam deo liči na predeo bez nade. Kao da sve umire vičući svoje ime. Tu rastu obične nesvesne ruže nežnije od vatre a biljke smelije misle. Sve je tako bezazleno kao mekoća trešnjinog cveta.
Ovde se ne treba ničega stideti. Samo ono što izbegne snu može da upozna zoru. Tu nema sunca jer sve sobom zrači.
***
Poznao sam tvoje oči, po toplini sunca na koje strašno liče.
Kada bih mogao, napravio bi ih u nisku bisera i okačio sebi o vrat.
Isuviše sam sam, pred njima, pa se bojim da će mi se od drhtanja iskidati biseri.
To što si mi dozvolila da te spoznam čini me hrabrim, da ti ponudim život ko na dlanu.
Ali se ipak bojim da se ne otkinu peteljke, mnogo je to što sam ti izneo o sebi.
Sećam se, one noći, kad su cvetale višnje ali to je moje srce i deo tvog - boja višnjevog cveta.
Pocrveneli smo od stida i ti si mogla da čitaš taj trenutak na mojoj levoj mišici.
Bol se istopio kao u ogledalu kome se odaju najdublje tajne.
To nije bila moja ljubav tako bliska kao život.
Od tolike žudnje pokušao sam da te izgubim da bi me jače bolelo.
A ti si svako jutro dolazila na izvor i nisam mogao da ti dozvolim da prenoćiš sama pod nebom.
***
Kotrljaju se želje po otkosu, o kako smo zalutali pesmo izdajice.
Noć još uvek otiče kroz kosu i svežinu otkosa u svoje svetilište bola.
Zabluda, govora i pokreta, obećava mi ceo balkon na kome si cvetala.
Stid me je, što neznam kako to treba, kao zmija ili ptica da koračam do kraja neba.
Jutros su uspavane boje zaorane u brazdu kao posveta od uroka, kojeg li straha ...
Pokloniću sebe zidu radi svoje slobode ali mi ne možeš oteti želju koja odoleva uprkos gordosti.
|