Bezlični

"Krug nema ni pocetka ni kraja."

I Prozor.

Sanjao sam sebe kao vuka, video sam svoje oci i plamen u njima kako plamt. Bio je to mitski vuk, nikad pre vidjen. Imao je andjeoska krila, tuzni pogled i krvolochno rezao.
Stojao je na vrhu brda, posmatrajuci podnozje. Opijen je bio zeljom zaborava, borio se za opstanak. Rasirio je svoja krila, poletao u prkos jakim vetrovima. Disao je kroz rezanje, to je bilo disanje unistenog uma koje je odrzavao, to je bila polu funkcija koja je sluzila samo da daje impulse uprljanom srcu. U njegovim mislima boravila je borba, pustinjaka i vodje, tuge i radosti, duse i zelje.
Sve je to on video dok je posmatrao sa brda i pitao se, dali da napadne sebe, vas ili tebe. Pitao se koga da mrzi dok u telo otrove unosi.

II Vrata.

Dosao sam iz sna, i vise nista nije tako nestvarno duboko. No, iako sam dosao u stvarnost idalje vidim dubinu duse, kako gde pa osetim smrad dusa. Obukao sam se izasao napolje, na tumorno jesenje vreme. Padala je blaga kisa, puno blata prekrivalo je ulice a drvece bilo ogoljeno. Secam se sinoc sam gledao jedan hrast sa prozora kako se borio protiv oluje, danas je bio sav tuzan i izlomljen. Lutao sam tako i lutao. Ulice se seku, krivina. Prosao sam mnogo krivina. vratio se u krevet i legao da spavam.
Sanjao sam stihove:


III. Ulaz

Pahulje snega igraju svoj ples. Vuku su oci u plamenu, juri kroz sneg, i pravi rovove. Priprema se za borbu, koju ocekuje. Kada je zavrsio napravio je jedan kruzni rov. Sada je mirno i stalozeno, u njegovim ocima plamicak. Cuje lavez u daljini, drugi vuk ocrtava svoje ratnicke brazde. Dotrchava i ulazi u krug. Pozdravljaju se pogledom i krecu. Poskaknu napred nazad, povlace se pokushavajuci da procitaju pokrete jedan drugom. Odjednom se naglo zalecu, otvorenih celjusti, sa neobuzadnom vatrom u ocima. Zarivaju jedan drugom celjusti u vrat. Izletele su 2 krvave fleke i padaju. Jedan do drugog leze, gledaju se sa zarom u ocima. Leze dvojica vukova, zestoka borca jedan do drugog u crvenom snegu. Vide proslost, buducnosti, sadasnjost. Pahuljice snega su polako zavrshavale svoj ples na njihovim telima. Znaju da su umrli za mene. Njihova smrt me budi, vraca u mnogo gadniju realnost.

IV Zaoke.

Prijatelji, drugovi, braco, svi ste vi puni zaoka. Svi imamo pojednu samo je pitanje kako je otkrijemo ljudima. Gledam moje prijatelje i ne vidim im zaoke
Glavu ne mogu da pomerim , ne smem , plasim se da ne vidim te zaoke kako me zaobilaz i stoje mi tachno iza ledja. Ubosce me. Budale grohotom se smejem, neka sanjaju ne znaju da imam i oci i usta na ledjima , odgrizcu im zaoku zaleteti se punim trkom udaritih ih svojim rogovima i zabosti im sopstvene zaoke u oci ,bolece ih ali ce znati za sledeci put, tako to jdnostavno mora. Pitam se dali postoje ljudi kao ja ili su svi odavno u dubini mraka ? Da li postoje ljudio kao ja sa dva lica, oba ista a na razlicitim stranama, imaju li vise zaoka kao ja? Jesu li svi takvi ili samo odredjeni pojedinci? Kako prepoznati bracu , iste , obelezen. Opet se grohotom smejem sam sebi, kako glupa pitanja postavljam a vec znam da je odgovor u osecaju.Svi smo mi insekti i zivotinje imamo jaku inticiju kao i oni,
samo nam je zatvorena zakrzljala.

V.Mrlja

Tako sam sedeo i tonuo u svoje misli, drzao sam glavu fixiranu ka gore, ka plafonu. Gledajuci plafon uocio sam mrlju od vode. Ta mrlja je bila kao i svaka druga, ruzna, obichna mrlja. Curela je voda od kise koja je probila zidove.Ja sam je tako geledao I razmisljao …jer je bash takva jedna skro pa indentichna mrlja postojala u mojoj dusi … kisa suza, koje nikad nisam ispustio jer mi ponos nije dao, napravila je tu mrlju probila se kroz zid tih cvrstih emocija. Napravila ruznu mrlju na zidu mog svetilista i sad ulazi polako, kap po kap. Probija malo po malo.
A ja samo sebe zalim. Ko da je moja dusha jedina sa takvom mrljom? O ne, nikako, gadno sam se prevario dok sam tako sebichno razmisljao. Svaka dusa ima po jedan takav ovlazen zid, trulu mrlju na istome, koja se siri. Samo je pitanje vremena kada ce cela dusa biti utopljenja, kada zidine popucaju I ono sto cini tebe ono sto samtramo besmrtnim postane raspad…. Ne, ne i ne!Nikako! Odbijam, odbijam to prihvatiti To jednostavno nije moguce!Nismo storeni da bi trulili i propadali! Boricu se, ali dokle? Dokle!? Ko ce mi biti saborci? Govorio je moj unisteni um.

VI bezimeno i beskrajno.

Par dana posle, skros isprazan, sedim i pusim cigaretu. Slusham muziku ali me vibracije ne doticu, zaobilaze. Citam knjigu ali mi reci ne dopiru u mozak, ne stvaraju se slike. Pokushavam da osmislim crtez, recenicu. Sta god da radim kao da nisam svoj, koliko god da zeleo, koliko god da se trudio odbijam. Nalazim se u nekom petom svetu, ne znam ni sam gde ali znam da sam cesto tamo. Taj peti svet je cudna stvar, ne interesuje te nista sa ovog materijalnog, nista sa kreativne ravni, nista ni sa jednog tebi poznatog sveta. U tom svetu se jedino dobro osecas kada se odvojish od ovog. Sve sto vidish, sve sto cujes, sve sto uradis ne dotice te, samo mislish i urezujes misli u vec izpaceni um. Osecam veliko jebeno apsolutno nista. Osecam se neispunjeno, nezadovoljno. Niko nije kriv za to. Nije ni moje emocinalna slomljenost, nijedna osoba, nikakav predmet. Jednostavno je tako a zasto ne znam ni sam. Osecam se jednostavno nikako. Polako izlazim iz tog sveta. Radjaju se nove ideje i kreacije. Misli se formulisu i dobijaju zemljaski oblik. Muzika koja je do sada bila neprimetna polako ulazi u usi, cujem i razumem reci pesme . Osecam ispunjenje. Opet se povezujem, vracam . Steta bash mi je bilo lepo kada se nikako nisam osecao. Spoznajem pustos jesini, zalicu je njenim suzama, proci ce zima, doci ce prolece prolece, pa leto i ponovo jesen. Trenutak je vecnost, jedan trenutak koji treba da se uhvati, nam znaci sve, a ostalo je nista, sam fikcija nasih umova. Trenutci kad osecamo bozanku toplinu, trenuci kad osecamo ispunjenu dusu. Ostalo je beznacajno. Bilo da je svitanje ili sumrak, trenutak ce nas uciniti vecnim.


------

Autor: Mladen Z MIlosavljevic.
Broj reci: 1169