Jelenche

Sve to tako pocinje spontano - polazak u osnovnu skolu, polazak u srednju skolu, moji novi poslovi… Ali, nije sve tako jednostavno kao sto sam ja mislila! Nije sve tako suptilno kao sto su svaki ucestali dani provedeni na casovima ili na radnim mestima. Bilo je tu jos necega zbog cega sam mnogo brinula, ali sam ipak uspela da ostanem sasvim obicna.
Bilo je tu svega - izlazaka, provoda, rodjendana, ispracaja, ali mi ni jedan dan nije bio kao onih cetiri meseca provedenih sa tobom. Znam da ti nikada ovo neces procitati i zato cu sa punom slobodom da napisem tvoje ime… IVAN … Nikada necu zaboraviti jedan hladni zimski dan kada sam te prvi put srela, kada sam po prvi put ugledala tvoje oci, tako lepe, tako male! Mislila sam na pocetku da si nesto najlepse sto sam do tada srela, ali vidim da sam se prevarila. Zelela sam kao i svaka druga devojka da te imam samo za sebe, da budes samo moj, samo moj, samo moj… Ali, kako su dani prolazili uvidjala sam svoju gresku i zbog toga sam skupo platila svoju slobodu, svoje nade, zelje, stvarnost. Nisam znala da cu kraj tebe osetiti nemire, zelju da pobegnem u druge gradove, sto dalje od tebe. Ali i kada bih pobegla, znala bih da si ipak mislio na mene, da si me ipak trazio i zeleo da se iskupis za sva tvoja zlodela kojim si mi tih cetiri meseca, koliko smo bili zajedno, ucinio katastrofalnim.
Ne znam da li se secas naseg prvog sastanka, ugovorenog u kaficu, nekih pola sata posto sam dosla sa drugom na kafu nakon napornog dana na poslu!?! Pricali smo o nekim bezveznim situacijama koje su nas pratile proslog vikenda, gde smo koga videli, kakvu su gde muziku pustali I naravno, ko se sa kim pobio. Pricali smo o stvarima koje volimo, o ljudima sa kojima se druzimo, o svemu i svacemu, dok sam ja pokusavala da skinem pogled sa tvog lica i na kratko se zadivim neznim pahuljama koje su padale na tlo tog 17.I 2004.god.! Pokusavala sam da se odvojim od tvog pogleda da bar na cas vidim neko drugo, ne tako savrseno bice, a ipak kada se setim tog dana shvatam koliko sam ja, ustavri, bila u zabludi. Nisam znala da citam izmedju redova, da shvatim sta moze uslediti posle razgovora sa tobom. Naravno, pricali smo o bilijaru i ti si me isto vece pozvao da izadjemo na neku partiju te, tebi, dosadne igre. Tada nisam znala koliko ti zapravo i ne znas da igras bilijar, ali si me ipak uverio da samo zbog toga izlazimo. Htela sam i nisam htela, u isti mah, da te poljubim to vece, ali nije ni bila potrebna moja inicijativa kako bih utolila moju zedj za tobom.

Izasli smo! Cekao si me na cosku banke, na mestu koje sad najvise volim, a i mrzim u isto vreme. Bio si tako lep, tako lep dok sam koracala ka tebi. Cinilo mi se da mi se osmehujes, kao kada sunce obasjava nezne cvetove na jutarnjem svetlu, tako zanosno dok se lelujaju na svezem povetarcu i sire opojne mirise… Sve sam zelela u isti mah sa tobom da vidim, ali sam se ipak vratila u kobnu stvarnost gde si me samo cekao sa osmehom koji se prozimao tik ispod tvog desnog oka. Mislila sam da sanjam, da mi se ovo ne desava, ali sam ipak i dalje koracala iako sam mislila da ce se ispred mene najednom otvoriti provalija kroz koju cu ja propasti i koja ce me vecno progutati tako da te vise nikada ne vidim. O, koliko sam samo bila slepa te veceri. Rekao si da volis sneg i da bi bilo lepo da se prvo prosetamo i da na blagoj mesecini razvezemo nase korake posute sjajem belih pahulja. Setali smo ulicama, parkovima, dok na kraju se ti nisi zaustavio, okrenuo se ka meni, nezno me privukao uz sebe i tako isto me i poljubio. Mislila sam da sanjam i to sam govorila u sebi! Jelena, ti sanjas, ti sanjas, trgni se iz tog sna, to je samo iluzija…

Dani su prolazili. Zeljno sam ocekivala ponovni sastanak sa tobom. Sve sam vise i vise vremena provodila u tom kaficu u kojem smo prvi put popricali i zakazali nas prvi sastanak. Upoznala sam osobe koje su tamo izlazile, sklopila sam nova poznanstva, nove drugove, nove saputnike… Svi su tezili istom, ali samo smo na drugacije nacine hteli da stignemo do naseg odredista. Ista lica svaki dan, ista muzika koja mi je parala usi, telo, duh. Zelela sam da se svaki dan proveden sa tobom nikada ne zavrsi, ali sam se uvek vracala na ideju da sutra moram na posao, da moram rano da ustanem, da radim i zaradim.

Ali je onda, jednog kasnog popodneva, tvoje pravo lice isplivalo na povrsinu. Pokazao si da ti nije stalo do mene, da sam ti samo jedan obican piun koji ces pomerati sa mesta na mesto kada ti to hoces. Do tada si mogao sa mnom da radis sta ti je bila volja i zelja, ali od tada vise nisi mogao. Pravila sam se da sam hladna, da ti nikada necu oprostiti, ali ta moja promena nije trajala vecno. Na pocetku sam te mrzela citavih pola sata, ali kako su se ponovo desavale iste stvari, mrznja je sve duze i duze trajala.

26.I 2004.godine si raskinuo sa mnom sto ti se nisam javila kada sam krenula drugarici da kupim nesto na kiosku. Kisa je padala, a ja sam se pred tvojim recima topila od sramote i stida. Nisam znala kako da ti kazem da te volim, da mi je stalo do tebe, da me boli kada tako nesto pricas! Brzo sam te zavolela, mada nisam smela… Ubrzo smo se i pomirili jer sam u tom trenutku bila spremna sve da ti oprostim.

30.I 2004.godine: Nakon samo nekoliko dana smo ponovo raskinuli. Dan kao i svaki drugi, vece kao i ostala koja smo provodili zajedno. Bili smo na rodjendanu naseg druga u kaficu “Sunce”, stajali smo tako nepomicno, kao da je sve stalo oko nas i da i mi hocemo da se stopimo sa okolinom. Pricao si sa poznanicima, ja takodje, ali mi nesto nije dalo mira posle tvog razgovora sa jednim deckom koji ti je posle saputanja na uho pokazivao na mene. Ne, nije mi davao mira taj njegov uzasavajuci pogled i cinican osmeh. Prisao si mi kao strancu, a onda kada sam te iznova i iznova pitala sta se desava, samo si klimao glavom i slezao ramenima. Nakon nekoliko minuta sam te uhvatila za ruku i izvela napolje sa pitanjem sta nije u redu! ”Ista si kao I druge” - nezno si prosaputao kao da to nisi zeleo da kazes, a onda ti je ton postajao sve glasniji i glasniji, sve grublji, nesnosniji… Nemo sam te gledala dok istresas sav bes na meni, ali sam nekoliko trenutaka ostala skamenjena kada si mi rekao da sam najgora, da sam laka roba i da se dajem redom svima! Opet je sve bolelo na meni. Svaki pedalj moje duse, srca, tela… Svaka vena kroz koju se krv kretalala samo za tebe prestala je da tece. Besno sam ga upitala da li veruje u te price, sve dok mi konkretan odgovor nije izneo. Do tada je pricao kako ne zna sta da misli, kako mu je sve to cudno jer je i od drugih ljudi slusao istu pricu… Nisam jos dugo izdrzala, pa kada sam ga pitala da li stvarno u to veruje i kada je njegov odgovor bio potvrdan kao bura sam odletela do svog kaputa i za tili cas nestala u mracnim ulicama, pokosenim prasinom i kisom. Ni ovaj raskid dugo nije trajao, jer smo se vidjali svakog dana u nasem kaficu. Opet smo se pomirili.
05.II 2004.godine: I dok smo se ljubili na zavrsetku naseg sastanka, mislila sam da je vec kasno i da sam trebala jos pre cetiri sata da budem kuci, jer sam radila sutra u prvoj od 06:00 h. Na satu je bilo tacno dva sata! Uhvatila sam se za bravu naseg kafica, ali sam ubrzo shvatila da je on zakljucan. Vlasnik “AS”-a je zakljucao vrata i navodno izgubio kljuc. To je bila samo kazna jer nas je on molio da sto pre krenemo kuci jer je i on u svojoj firmi morao da bude u 06:00 h. Htela sam da razbijem prozor, da odem iz tog lokala, kuci, ali mi ti nisi davao. Rekao si da ce nam ovo dobro doci, da cemo moci jos da budemo zajedno, ali ja nisam tako mislila. Iako smo provodili po ceo dan zajedno, ti si zeleo jos ne misleci o mojim obavezama, jer ti nikada nisi radio i ne znas kako je to kada ustajes rano ujutru i pospan kreces u nove radne pohode. Svadjali smo se, ljubio si me… Shvatila sam da sam stvarno primorana da ostanem, pomirila sam se sa sudbinom, smirila sam se, ali kako si ti hteo da me prisilis na nesto sto ja nisam htela, opet smo zapoceli svadju. Svadjali smo se, pricali ruzne reci, a opet bi se u pauzama ljubili… Blesavo, zar ne? Minuti su prolazili i ja sam vec trebala biti na poslu. Odjednom je gazda ustao i otkljucao vrata, a mi smo kao tajfuni izleteli napolje. Nisi mi jos dozvolio da idem. Pricao si kako bi bilo lepo da se uzmemo… Pih, nisam jos razmisljala o tome. ”Ma, daj Ivane, tek smo mesec dana u vezi, ni toliko nije proslo! Sta mi sada pricas o tome. Zar i posle ovoliko svadja i prepirki mislis da bi bilo lepo da se uzmemo? Ti si lud” - govorila sam mu dok se on samo smeskao i posmatrao me. Poljubila sam ga za kraj i otisla na posao. Koleginica je poludela, pricala je kako sam blesava sto pravo iz kafica dolazim na posao. Ubrzo je i poziv od mog oca usledio i ja sam se s ledila kada sam videla njegov broj na mom telefonu. Zahvaljujuci njemu, moja majka nije saznala sta se te veceri odigralo, niti da nisam spavala kuci, ali to je bio MOJ OTAC. Kasnije je svratio do mene, poljubio me i odleprsao u nepoznatom pravcu… Zavrsio se i ovaj period mog posla. Dala sam otkaz tog istog dana.

06.II 2004.godine: Te veceri smo se raspravljali oko tvoje prekomerne doze uzimanja alkohola. Samo si spavao i pijancio po ceo dan, a knjige od tvog fakulteta su ostale na stolu, neotvorene, od dana kada si ih kupio pa do sada… Svadjali smo se i svadjali, dok se u jednom trenutku nisam razbesnela i otisla kuci. Pozlilo mi je bilo i ja sam vec sledeceg dana izasla sa drugaricama. Tri veceri sam spavala kod njih u nadi da ces doci kod drugarice kuci da mi se izvinis. Da i to je bilo, ali tek treceg dana kada sam ja mislila da je vec sve izgubljeno. Nisam htela da pricam o nama, pravila sam se da mi nije stalo, ali sam ubrzo pokleknula. Dok smo se ljubili tiho si mi rekao da sutra moras da otputujes u Nis, kod rodbine, na par dana. Nisam se protivila, zasto bih, ali mi je ipak bilo krivo, jer te necu vidjati neko vreme.

07.II 2004.godine: Drustvo se okupilo u nasem kaficu, da bi te ispratilo i obecalo ti da ce me cuvati dok ti nisi tu. Ti si otisao onako lep i doteran, kao sto si bio na nasem prvom sastanku. Ne mislim da i posle nisi bio lep, ali si mi ta dva puta bio najlepsi u zivotu. Ispratili smo te dok sam ja cutala i posmatrala tvoje tragove koji su ostajali u belom sneznom pokrivacu. Nesto kasnije mi se slosilo. Dobila sam neku alergiju kada sam bila kod drugarice. Nisam ni primetila kako se brzo prosirila, te sam uvece otisla kod lekara. Zaprepastila sam se kada sam cula da sumnjaju na sarlah… O Boze, zar to meni da se desi?

08.II 2004.godine: Ujutru sam otisla u bolnicu, na Infektivno odeljenje, u karantin. Kroz par dana su ustanovili da je, ustvari, ta moja bolest samo Toxicna angina, da od sarlaha nema ni traga ni glasa. Pitanje: ”Otkud sarlah u ovom vremenu”? Gluposti, ali takvi su ovdasnji lekari. Zvao si me, pitao kako sam, ali jos uvek nisi dolazio. Nije me ni bilo lepo videti, onakvu sa ispucalom kozom, sa crvenilom po celom telu, sa otvorenim ranama. Kada su bile omogucene posete, ti ni tada nisi dolazio, plasio si se…
18. II 2004.godine: Dosao je i tren kada si dosao, srecom te se tada sve smirilo. Ostalo mi je bilo samo jos nekoliko dana u tom ropstvu. Lepse sam izgledala, bolje sam se osecala, ali sam mislila da ces me ti jos vise usreciti svojim dolaskom. Prevarila sam se, jer si se ti ponasao kao da ces umreti ako me pogledas. Da li je to bilo zbog bolesti ili zbog neceg drugog, ni do danas nisam shvatila.

23 .II 2004.godine: Nakon duzeg boravka u bolnici dosao je i dan da se krene kuci. Jedva sam cekala da izadjem, da se vratim u nas kafic, da te vidim, ali tog dana tebe tamo nije bilo.

24. II 2004.godine: Videli smo se tek sutradan, kada si mi prisao i rekao da vise ne mozes da budes sa mnom, kako me ti ne zasluzujes, kao bi bilo bolje da nadjem drugog decka! Jezila sam se od same pomisli da ostanem bez tebe, ali ako si ti tako hteo, neka bude. Dani su prolazili u kritikama na tvoj racun, kako si ispao kompletni idiot. Svi su te tretirali kao zivotinju. Branila sam te, ali sada shvatam da su bili u pravu i da si to zasluzio.

13.III 2004.godine: Tog dana me je pretpostavljeni za moj novi posao odveo do mesta na kome bih trebalo da pocnem da radim. Trebala sam prvo kod Ilica da pocnem, u njegovoj Nemackoj firmi, ali me je bolest omela.

14. III 2004.godine: Zvao si me da se vidimo. Otisla sam na mesto sastanka i iznenadila sam se kada si me poljubio. Nisi mi nista pricao samo si me grlio i stezao uz sebe. Nismo dugo bili zajedno to vece, jer sam ja morala da spavam zbog odlaska na novi posao, pa posto mi je bio prvi dan, red je bio da odem ispavana.

15. III 2004.godine sam pocela da radim u firmi jednog mog komsije. Bilo mi je lepo tamo, samo sto sam jedva uklapala posao, sastanke sa tobom i vidjanje sa drustvom. Nisi mogao da podneses da se slabije vidjamo, pa si mi dolazio kuci cim bih ja dosla sa posla. Radila sam od 08:00 h – 16:00 h, ali posto mi je posao bio daleko od kuce i trebalo mi je do tamo 45 minuta, budila sam se u 06:30 h kako bih imala vremena da se sredim i da na vreme stignem tamo. Kuci sam se vracala tek oko 16:45 h, nekada i kasnije zbog kolicine posla, a ti si me redovno zvao, ne bi li saznao kada dolazim kuci. Nije prolazilo ni 15 minuta od moga dolasta u stan, a ti si vec zvonio na moja vrata. Bivali smo zajedno, tako, do 02:00 – 03:00 h ujutru. Nisi ni mislio o tome kada treba da ustanem, da treba toliko da pesacim i da treba da budem odmorna. Bilo ti je potrebno samo da me vidjas. Desavalo se i da zaspim na nasem sastanku od premora, zbog cega si se ti kasnije ljutio. Dani su prolazili, a ja sam sve slomljenija bila od premora. Drustvo nisam videla mesec i desetak dana, ali ti za to nisi mario. Spavao si do duboko u podne, posle odlazio u nas kafic, a kada bih ja dosla sa posla, ti bi sedeo kod mene po celu noc. Provodio si se dok sam se ja mucila.

__________________
ShArAc KoMaRaC iGlIcAmA bOc X)

http://www.myspace.com/jelenche_forever