dollar

Šesta čaša

Pogled mu je bio prikovan za dve čaše koje su bile na stolu. Jeftino staklo i jednostavan dizajn nikom ne bi ni privukao pažnju, ali njegov pogled je ostao na njima, kao da čeka da mu saopšte jednu užasnu vest. Nije znao zašto. Posle toliko godina, bezbrojne uspomene, koje su ga okruživale u malom stanu u potkrovlju visoke zgrade, bile su ništavne naspram ovog sitnog komada stakla. Ruka starca se pokrenula prema jednoj od njih, svojim pokretom zanjihavši gotovo raspalu stolicu. Osetio ju je u ruci, osetio je hladnocu koja je brzinom munje prošla kroz njegovo telo. I dalje nije shvatao. Drugom rukom je dohvatio bocu, još jednom uspevajući da izbegne rušenje sa stolice. Neprijatni miris alkohola je počeo da se širi prostorijom, obuzimajući njegova čula pre vremena. Druga čaša je ostala prazna, ali ne manje opasna od one gde se nalazila otrovna tečnost zvana alkohol. Praznina čaše mu je pretila poput grabljivice koja smireno čeka svoje vreme da napadne. Ne, nema potrebe da se boji. Takvu prazninu je osećao celog svog života, pa i sada ne preza od nje. Ni sada kada je svestan da... umire?! U deliću sekunde njegove oči postadoše kristalno jasne, otkucaj srca je bio toliko jak da se trgnuo ispuštajući polu napunjenu čašu. Činilo mu se kao da prolazi večnost pre nego što je ivica čaše dodirnula prljavi pod. Nije uspeo da vidi kada se poslednji delić stakla zaustavio...



Jedna od tri čaše, koje su mu ostale iz mladosti, mu je bila u rukama. Nežno ju je spustio na stočić pored telefona, ne shvatajući zašto je pomera sa njenog dugogodišnjeg mesta. Voleo je te čaše, ili ih se plašio..? Nije znao, ali te čaše su ga podsećale na nekog. Nije znao na koga. “Ah, koga briga za čaše”, prošlo mu je kroz glavu, po ko zna koji put obisavši čelo vlažnom maramicom. Čekao je telefonski poziv. Upravo sada, kada on razmišlja o glupavoj čaši, njegova žena dovodi na svet trećeg člana porodice. Nije smeo da sačeka u bolnici, ali ni ova stvar sa telefonom više nije bila tako jednostavna. Neizvesnost ga je obuzimala svakog sledećeg trenutka. Iako mu nije bilo bitno da li će biti dečak ili devojčica, čekanje ga je izluđivalo. Hteo je da se vrati u bolnicu, ali sama pomisao da će telefon zazvoniti kada bude izašao, odvraćala ga je od toga. I zazvonio je. Nikada nije znao da telefon može tako bezosećano da zvoni, kao da ga nije briga osećanje čoveka koji diže slušalicu. Jedva čujno javljanje, potom krik koji bi se pre pripisao zveri nego čoveku. Zatim tišina.. isto onako bezosećajna kao telefonsko zvono. Kroz glavu mu je prolazilo da je on jedini preostali član porodice. Ponovo?! Nije želeo to da prihvati. Bacajući slušalicu što dalje od sebe, kao da odbacuje vest koju je upravo čuo, rukom je zakačio čašu koja je stajala pored telefona. Gledao je njen pad, odsutno, kao da želi nečega da se seti. Časa se razbila.



Četiri čaše su stajale daleko na polici, kao da su namerno gurnute što dalje od pogleda i dodira. Ne seća se da su ikada bile korišćene, ali uvek su bile čiste, da li magijom ili majčinom rukom, no to ga nije ni zanimalo. Imao je važnijih problema sada. Još jedan mlečni zub je želeo da ode i dečak je rešio da mu to olakša. Dohvatio je jednu od čaša i obmotao je čvrstim, ali tankim i gotovo nevidljivim koncem. Drugi kraj konca je zavezao za svoj zub i napunio čašu vodom. Imao je odličnu zamisao. Odneće čašu vode majci, i kada je ona bude uzela, zub će gotovo neosetno izleteti, u punoj slobodi koju, veovatno, želi. U početku se pitao da li će mu biti lakše kada bi sam povukao taj konac, ali nije želeo sam da otuđi nešto svoje. Mnogo je lakše kada neko drugi to uradi. Majka mu je sedela sa starim prijateljima u susednoj sobi, pa se uputio tamo laganim korakom. Gledao je u čašu, ponovo se prisećajući njene čistote kada ju je uzeo. Pitao se, da li postoje neki mali ljudi koji čašu održavaju čistom, ili je u pitanju zla veštica koja čini sa čašom kao ono što je činila sa prelepom, otrovnom, jabukom koju je dala devojci, iz priče od sinoć. Razmišljao je o tome, nesvestan razloga, niti, verovatno, željan da sazna istinu. Samo je razmišljao. Voda u čaši je skakutala, pa je za trenutak stao pored prozora koji je bacao nekoliko svetlih linija u hodnik. Zagledao se u čašu u momentu kada ju je jedan deo svetlosti obasjao, diveći se bojama koje su se ocrtavale na sasvim običnoj čaši. Setio se zuba i krenuo prema sobi u kojoj je majka sedela. U momentu je zaboravio i na čašu i na svu lepotu kojoj se pre nekoliko sekundi divio. Naučen od ranije, zastao je ispred vrata, ne želeći da prekine majku u važnom razgovoru. Hteo je prvo da se uveri da priča o nekim sasvim nebitnim stvarima. Prislonio je uho na vrata, nesvesno bacajući pogled na čašu, koja je u polumraku i ličila na običnu. Tamna voda, ništa zanimljivo. U sobi se pričalo o njemu, njegovoj majci koja je… koja nije živa?! Oči su mu se širile, čaša je postala toliko velika da je imao osećaj da će ga progutati. ŠTA?! Njegova ‘majka’ je pričala o nekoj drugoj ženi koja ga je rodila, koja je umrla kada se porađala, kako je on usvojen od strane svoje tetke.. Ali on nikada nije imao tetku! Ruke su mu počele da drhte i, odbacujući čašu, prineo ih je licu. Zub je iznenada izleteo iz svoje ‘kućice’ i dete je pogledalo prema podu. Čaša se razbila.



U prostoriji je bilo zagušljivo. Iako u potkrovlju, gde ne bi trebao da dopire vazduh izduvnih gasova, otvoren prozor nije mogao isterati neprijatni miris alkohola. Tome je doprinosio i visoki čovek, koji je tu odvratnu tečnost po ko zna koji put sipao u čašu. Nije mogao podneti više priču te odvratne, debele, trudne žene, koja ga je uvek molila da smanji piće i poveća brigu o njoj i njihovom budućem detetu. Zašto ta žena ne ućuti već jednom?! Nesvestan svojih reči i postupaka, koje je alkohol toliko uništio, isterao je ženu u hodnik, rekavši joj da se nosi iz njegovog života. Znao je da joj je potreban, manje nego što je ona bila potrebna njemu, znao je da voli to, još nerođeno, dete, ali.. Žena je plakala u hodniku, ne toliko glasno da bi čule komšije, ali dovoljno glasno da bi njega iritiralo kroz polu otvorena vrata. Izleteo je napolje željan da je gurne, da je udari, da je ubije, ali shvatio je da bi to možda bio kraj njegovoj porodici. Ne da je mario za to, tačnije nije sada, ali je znao da bi se kajao kada alkohol bude ispario iz njegovog organizma. Bacio je čašu prema njoj, okrenuo se i ušao u stan pre nego što je video rezultat svog postupka. Ali ga je čuo. Snažni vrisak žene u agoniji, lupanje teškog i mekanog predmeta po stepeništu.. Nije bio toliko pijan da ne shvati da ju je čaša pogodila u lice, da se žena, koja nosi njegovo dete, počela preturati po stepeništu... Znao je da je ta prokleta čaša kriva, ignorišući to što ju je upravo on bacio. Nije želeo da izađe i pomogne ženi, nije želeo da pomogne svom detetu, nije želeo da pomogne sebi. Pet čaša su stajale uredno složene na polici, tek raspakovane, iako je šesta upravo razbijena. Uzeo je jednu od njih i, slušajući bolne jauke svoje žene sa dna stepeništa, prišao prozoru. Jauci su bili sve tiši, jedan život kao da se gasio, a on je znao da ne može nastaviti sam. “Ako umreš, dolazim kod tebe, ako preživiš, bolje ti je bez mene”, izgovorio je polu glasno, a potom je prešao preko ivice prozora. Dve čaše su se razbile, noseći sa sobom dva života. Dete je preživelo.



Stolica je konačno pobedila. Preturajući starca preko stola, zadovoljno je lupila na pod preko sitnih delića stakla. Starac nje mogao kontrolisati telo, ali su mu oči ostale na posledjoj čaši. Pod njegovom težinom, sto je popustio i, uz jedvačujnu lomljavu, počeo da se raspada. Poslednja čaša je skliznula i poletela prema podu. Starac je sklopio oči, ne videći kraj..

Mirko Toskić
Broj reči: 1370