|
U knjizi „Hiob”, judaizam satana klasificira kao „provokatora” ili „protivnika”. U samoj knjizi i samom judaizmu, satan moze imati pozitivnu ulogu. Njegova niza teoloska funkcija je evidentna i on uvek radi po Bozjem naredjenju. U judaizmu je satan onaj, koji zastupa okrivljenu stranu pred Bozijim sudom (Sadiarja 3). U knjizi „Hiob” je satan sin Boziji, koji u hirarhiji andjela zauzima najvise mesto i ima pristup „dvorima Bozijim”. (Hiob 1, 6 ff) Polarizacija i prvo spominjanje „borbe izmedju dobra i zla” judaizam prihvata tek kasnije, pod uticajem persijskih i vavilonskih religija. Medjutim, tu biva previdjen i deklasiran kao nebitan. Teoloski relevantan ovaj spekt postaje tek pojavom hriscanstva.
Samo hriscanstvo pak rec „diablo” uzima od grcke reci „diablos”, koja obelezava „izdajicu”, „onog, koji remeti red”, „onog, koji zbunjuje”, a sama rec vodi koren iz reci „dia-ballein” = remetiti. Redje se koristi grcki izraz „satanas”, koji su Grci preuzeli iz judaizma tj., iz herbrejskog jezika. Nasuprot ovim objasnjenjima, u hriscanstvu ova rec simbolizuje zlo u religioznoj funkciji onoga, koji nas nikusa, kao npr. Cuvene zmije u raju (1. Mose, 1-15). U hriscanstvu se djavo deklarise kao protivnik (hebrejski: satan) samog Boga. I dok su se u Evropi tokom vekova paganske religije povlacile ili nestajale pred hriscanstvom, satan je dobijao razna, dodatna imena i lica, jer je hriscanstvo bukvalno sve paganske Bogove deklarisalo kao protivnike. Verovatno najpoznatije „olicje satane” je paganski Bog Pan, koji je sa svojim kozijim nogama bio Bog pastira.
Sama hriscanska teologija deklarise satanizam kao idelogiju, koja ne samo sto se ne uklapa sa delovima hriscanstva, vec nije ni izgradjena na istom. Sama satanisticka kritika hriscanstva je stala na pola puta, gde su jednostavno pojam „Bog” zamenili pojmom „Satana”. Same teze satanizma, koje bi trebalo da predstavljaju odstupanje od hriscanskih dogmi, takoreci jasno zauzimanje ahriscanskog stava, deluju u poredjenju sa ateizmom jako akonsekventno.
Ako se okrenemo trecoj monoteistickoj religiji i pogledamo tamo, islamu je slika sejtana kao protivnika ili apola Alahu strana, jer Alah je apsolutno mocni, dok je sejtan samo neko, ko izaziva ljude, stim sto mu je Alah postavio rok. Sejtan nije svemocan, vec je opasan po ljude, sve dok su oni slabi i nisu u stanju da se kompletno predaju Alahu. „..jer Sejtan trazi da poseje seme nejedinstva, i Sejtan je ocigledno protivnik ljudi” – Qur’an, 17. sura, prevod: Aenima. Po 7. Suri Qur’an-a, Adam je stvoren od gline, a Sejtan od vatre. Ta Sura pripisuje Sejtane (plural !!!) nevernicima, koji stite nevernike i zele da dovedu do pometnje.
Nasuprot ovim monoteistickim religijama, u gnostici je satana „Lucifer”, rimski Bog vatronosac. |
|