ISLAM
Islam (arap. islam: predanost Bogu), monoteisticka svetska religija nastala u Arabiji u VII. veku. Utemeljio ju je Muhamed, a njeni sledbenici nazivaju se muslimani. Pripada tipu objavljene i pravne religije. Islam oznacava religiju (din), stav predanosti Bogu (iman) i civilizaciju (ovozemaljsko uredjenje zajednice po islamskim zakonima). Islamska era pocinje 622., kad Muhamed sa svojim pristalicama beži iz Meke u Medinu (hidzra).
IZVOR
Islam nastaje u VII veku u polunomadskome politeistickom drustvu Arabijskog poluostrva, gde je vec bilo gradova s trgovackom elitom. Karavani iz Meke i Jathriba (Medina) trguju sa Sirijom i Palestinom, koje su onda bile unutar hriscanskoga Bizantijskog Carstva. Na severoistoku je zaratustristicko Perzijsko Carstvo, na jugu nestorijanski Jemen, a na zapadu, s one strane Crvenog mora, monofizitska Etiopija. U Medini i nekim drugim arapskim gradovima zivjele su dobro organizovane jevrejske grupe.
Islam ce od judaizma i hriscanstva preuzeti strog i radikalan monoteizam, nesto od gnostickog ucenja, a od predislamske arapske religije (dzahilijet) zadrzace neke moralno-pravne propise i obicaje (klanska solidarnost, poligamija, svetiste Kaba). Uprkoss tim slozenim uticajima, islam ce se oblikovati kao originalna religija, plod arapskoga religijskog iskustva.
Cetiri su izvora islama:
1. Kuranska objava (Qur’an)
2. Muhamedovi zakoni i prakticni primeri (suna)
3. Jednodusna saglasnost velikih islamskih zakono-znanaca (idzma)
4. Teolosko razmisljanje, logicno vodjenje po analogiji (kijas)
VEROVANJE
Islamsko verovanje sadrzi sest temeljnih verskih istina, koje vernik prihvata slobodnovoljno i u njih cvrsto veruje:
1. Verovanje u jednoga Boga (Allah), Tvorca i Nestvorenog, svemoguceg i milosrdnog, koji je slao objave preko poslanika svim ljudima.
2. Verovanje u andjele (meleke),neki od njih su
Dzibril, Mikil, Melek smrti i Israfil), verni Allahu i izvrsitelji njegovih naredba; andjeli pomazu vernicima protiv zla i slave Boga; suprotnost andjelima je iblis. Iblis (sejtan) navlaci ljude na cinjenje losih dela.
3. Verovanje u sve cetiri pisane objave,koje su objavljene poslanicima: Davudu,Musau,Isau i Muhamedu (Davud-Zebur, Musa-Tevrat, Isa-Indzil i Muhamed-Qur’an)
4. Verovanje u poslanike, za koje se zna da su poslani od Boga. U Qur’an-u ih je ima dvadeset pet, a najpoznatiji su: Adem, Nuh, Ibrahim, Musa, Isa i Muhamed.
5. Verovanje u Sudnji Dan; Dan kada ce ljudi odgovarati za ucinjena dela, bila dobra ili losa.
6. Verovanje u predodredjenje (kader)
Bogopostovanje
Po islamskom ucenju covek je religiozno bice, jer nepostoji ni jedan covek na svetu a da u nesto neveruje. To se ogleda citavim zivotom vernika, a na poseban nacin u bogopostovajucim delima (
ibada). To cini ovozemaljski zivot (muamalat), gde svaki musliman mora imati dobre medjuljudske odnose sa svima ljudima.
Stoga,sve sto je dobro i pozitivno Islam prihvata,a sve sto je lose kategoricki odbacuje.
U islamu je pet bogopostovanih duznosti, pet stupova (arkan) islama:
1. Ispovest vere (kelime i sehadet) - Izgovaranje: "Nema drugog Boga, osim Allaha; a Muhamed je Božiji rob i Božiji poslanik".
2. Obredna molitva (salat ili namaz) - Kojom se vernik priblizava Bogu, u toku jednog dana postoji pet molitvi.
3. Ramazanski post (saum) - Uzdrzavanje od jela, pica, pusenja, sexualnih odnosa i neprilicnog govora od zore do zalaska sunca u toku ramazana, koji traje trideset dana.
4. Obavezni verski doprinos (zekat) - Imucni muslimani duzni su od viska svoje imovine udeliti 2,5% za potrebe: siromasnih, ucenika, bolesnika, starih i iznemoglih.
5. Hodocasce u Meku (hadz)-Jednom u zivotu za onoga ko je u stanju.
Islamski kalendar ima 12 lunarnih meseca. Petak (
jevmul-dzuma) je molitveni dan, kada mujezin s minareta (danas preko razglasa) poziva vernike u dzamiju. Tamo imam predvodi zajednicko klanjanje i drzi govor (
hutba).
Glavni muslimanski blagodani/praznici su: Ramazanski bajram (Id al-Fitr) i Kurban-bajram (Id al-Adha).
Moral
Premda Kuran sadrzi osnovno nacelo zakona (ciniti dobro, a izbegavati zlo) pa i postavku da ljudska dela vrede po nagonu i unutarsnjem stavu, islam je tipicno pravna religija. Porodicne, drustvene i bogopostojuce odnose detaljno propisuje serijatsko pravo. Serijat znaci put k Bogu, Bozji zakon, a on ima cetiri izvora (
Kuran, suna, idzma i kijas).
Serijatsko pravo obuhvata pet kategorija:
1. Ono sto je Alah naredio
2. Ono sto je samo preporucio, ali nije propisao
3. Ono sto je ostavio neodredjenim
4. Ono sto je uklonio, ali nije izricito zabranio
5. Ono sto je izricito zabranio.
Pravo tumace
uleme, a u praksi po njemu sude kadije.
Od VII do IX veka razvija se islamska pravna teorija (fikh) sa svoje cetiri pravne skole (mezheb): malikitska (malikizam), hanefitska (hane-fizam), safijitska (safijizam) i hanbelitska (hanbelizam) skola.
U XIX i XX veku serijatsko pravo dozivljava krizu u susretu sa zapadnjackim laickim drustvom i gradjanskim pravom.
U islamskim zemljama danas je serijatsko pravo uglavnom zadrzano na podrucju porodicnog prava (vecina zemalja), negdje je zamenjeno gradjanskim pravom (Turska), a u nekim je zemljama na snazi u celosti (Saudijska Arabija).
ISLAMSKA ZAJEDNICA(UMA)
Uma se okuplja oko jedinstvenog, dogmatskog, bogostovnog i pravnog ustava. Jedinstvo i raznolikost dva su komplementarna oblezja te religiozne zajednice. Jedinstvo proizlazi iz jednostavnog i obuhvatnog dogmatskog i bogopostovnog ustava, raznolikost iz razlicitih jezicnih, kulturnih i etnickih zajednica u koje se islam uklopio u prostoru i vremenu. Uma je nastala 622. u Medini kao religiozna i politicka zajednica, u kojoj se versko i drustveno, bogopostovano i svetovno duboko ispreplecu. Muhamed je Bozji poslanik (
prorok), ali i drzavnik, vojskovodja i diplomat. Izvor politicke vlasti nije javno misljenje, dogovor i ugovor prema njemu, vec Alah koji je za to ovlastio svog poslanika. To jedinstvo religijskoga i politickoga kroz istoriju ce obleziti Umu i u susretu sa zapadnjackim drustvom, gde se to dvoje razlikuje i razdvaja, nametnut ce muslimanima ozbiljne probleme. U islamu nema klera u hriscanskom smislu, vec se upucenom svesteniku poverava odredjena verska sluzba (
mujezin, imam, hatib, muftija). Kako je u sredistu islama serijat i serijatsko pravo, glavni su verski sluzbenici pravnici teolozi (ulema). U islamskim zemljama (
dar-ul-islam) je muftija u skladu sa serijatskim pravom resavao slucaj i donosio resenje, a kadija ga sprovodio u praksi. Kalif je bio vise svetski i politicki zastitnik islama, a ne vrhovni verski poglavar u uzem smislu te reci. Dzamija je ne samo bogomolja (
kultno mesto) vec i ustanova, u cijem je sklopu verska skola (
mekteb, medresa) i biblioteka (
kutubhana).
Islamska zajednica na samom se svom pocetku (druga polovica VII veka) podijelila na
sunite, haridzite i siite. Premda je
povod bio borba oko kalifata, ogranci su se s vremenom izdiferencirisali pravno i dogmatski. Uz
Qur’an suniti prihvacaju jos tri izvora islama i serijatskog prava (
sunu, idzmu i kijas).
Siitii osporavaju treci izvor (
idzma) i naglasavaju ulogu licnog istrazivanja (
idztihad). Zbog naglasavanja subjektivnog misljenja religioznog iskustva,
siiti su se dalje rasclanjavali na pojedine sekte (
duodecimiti, septimiti, ismailiti, karmati, muteziliti). Novije su sekte siitskog porekla
ahmadizam i
babizam. Cuvajuci zajednicki dogmatski i bogopostojuci okvir, sunizam se rasclanjuje na pravne skole i derviske redove.
Suniti cine vecinu (90%) u islamu, siiti manjinu (10%).
Za zivota Muhameda (medinska drzava) islam se prosirio citavim Arapskim poluostrvom, bilo vojnim pobedama, bilo takticnim pridobijanjem beduinskih plemena. Za cetvoro prvih kalifa (632-661) vojnim osvajanjem se prosirio u Siriju, Palestinu, Irak, Perziju, Zakavkazje, Egipat i severnu Afriku (zlatno doba islama). Za vreme omejidskih (661-750) i abasidskih (749-1258) kalifa osvojena je berberska Afrika i Spanija, a na istoku delovi Indije i centralne Azije. Osmanlije su prosirili islam u Maloj Aziji i po Balkanu. No, islam se nije sirio samo vojnim osvajanjem vec i posredstvom trgovaca i sufijskih bratstva (derviski redovi). Trgovacki karavani prosirili su ga crnom Afrikom, a pomorski trgovci (VIII-XV vek) jugoistocnom Azijom (Malezija, Indonezija, juzni Filipini).
Savremeni islamski svet obuhvata pet kulturoloskih zona:
arapsku (arapske zemlje i narodi),
tursku (Osmanlije, Azerbajdzanci, Turkmeni i drugi),
iransko-indijsku (Iran, Afganistan, Pakistan, Banglades, muslimani u Indiji),
malesku (Malezija i Indonezija) i
crno-africku (Eritreja, Nigerija, Sudan i drugi) zonu. Na tom raznolikom supstratu islam je vekovima razvijao bogatu, raznoliku i u isto vreme jedinstvenu islamsku civilizaciju. U XIX i XX veku u islamskom svetu dolazi do istovremene teznje prema panislamizmu (politicko, gospodarsko i duhovno jedinstvo islamskih zemalja i naroda) i prema nacionalizmu (stvaranje posebnih drzava na jezicnoj, kulturnoj i istorijskoj podlozi).
Islamsko drustvo u XX veku nije bilo imuno ni prema uticaju socijalisticke i komunisticke ideologije. Osim toga, postoji teznja povratka izvorima islama i istovremeno nastojanje da se islam prilagodi modernom vremenu (reformizam).
Broj muslimana danas je tesko proceniti zbog velika raspona u kojem se krecu objavljene brojke (od 950 miliona do 1,6 milijardi), no, smatra se da je brojka od 1,5 milijardi najbliza realnosti.To cini cetvrtinu svetske populacije.Oko 30% muslimana sveta zivi na indijskom poluostrvu,18% u arapskim zemljama,20% u podsaharskoj crnoj Africi,17% u jugoistocnoj Aziji prvenstveno u Indoneziji i Maleziji.Skoro 10% muslimana zivi u Kini i zemljama centralne Azije isto toliko u Iranu i Turskoj.U evropi zivi oko 40 miliona muslimana prvenstveno na Balkanu u evropskom delu Rusije i zemljama zapadne Evrope.
Izvori:
Gopal Jaya – „Gabriels Einflüsterungen - Eine historisch-kritische Bestandsaufnahme des Islam“
Kermani Navid – „Dynamit des Geistes: Martyrium, Islam und Nihilismus“
Prevod, text i adaptacija: Aenima