savmojsvet

Nedolublenoj Lubavi,


Zar je tako teško mene voleti, zar je tako teško mene dvoriti, zar je tako teško pored mene se buditi, zar je tako teško mene imati? Zar je tako teško...
„Svi ste vi isti!“ – nisi mi govorila. Ponekad si imala želju da mi to kažes, ponekad sam ti davao priliku da mi to kažes, ponekad sam plakao jer si to pomislila. Ali znala si da nisam isti! Znala si da sam malko drugačiji, znala si da sam dete zarobljeno u telu odraslog čoveka! Detinjast, nezreo, neodgovoran, neozbiljan – volela si me takvog, žudela si za mnom svakog dana, svake noći, dozivala me u snu, budila se pored mene, pripijala se uz mene, stapala se uz mene, i ako si želela da budem odrastao i dorastao. Bili smo jedno, što se kaže. Bili smo mač u kamenu.
Afrodita, Atina, Artemida, Hera, Hestija, Demetra! Šta je prevelika idealizacija nečije ličnosti? Da li to uopšte postoji? Svaki čovek je avanturista, neko više, neko manje, neko na ovaj ili onaj način! Ali svako od nas traga i žudi za nekim idealima. Ti ideali ga vode kroz ceo život, vuku ga, guraju, šamaraju kad je potrebno! Traže smisao života! Vode u ekstazu, vode u propast! Nisam nikoga idealizovao, pa ni tebe! Samo sam hteo da kažem da si drugačija! Samo sam hteo da te volim takvu kakva si. Nije što si moja, ali takva jesi! Nisam ti delio komplimente, nisam ih nikad pre delio jer nisam znao kako se dele, ali si videla u mojim očima da ti ih delim! Bio sam nespretan, naivan i glup. Mislio sam jedno, a govorio sasvim drugo, začarala si me i volim što jesi, volim što si moje srce zaposela i ne dam ti da me pustiš. Ti si moj ideal, gurala si me i vukla kad ja nisam mogao, govorila, molila, ljubila, mazila, pazila! Pazila si me kao svoje dete. Ja sam samo hteo da odrastem pored tebe, ja sam samo hteo da me izvedeš, povedeš. I hoću da odrastem! Ako treba i preko noći. Hoću i ja tebi da budem ideal. Dozvoli mi. Ne dozvoli da te ostanem željan, kao u pesmi. Pričam ti priče sad, molim te, kumim te, izvinjavam ti se, ali te ne lažem! Ne smem da te slažem više ni jedan put! Ni zašta! I neću!
Pogledaj me! Pogledaj me u oči, zagledaj se duboko unutar njih! Za trenutak ćeš videti dečaka kako plače. Plače, jer mora da ide. Rećiće ti da te voli, ali da mora da ide, jer želi tvoju sreću, jer želi jednoga dana da se igra sa tvojom decom, jer želi da im bude drug i prijatelj. Obećaće ti to! Mahaće ti i biće ti ga žao jer si ga i takvog volela. Nemoj zaplakati za njim, jer će se on jednoga dana vratiti. Znaš i sama da hoće, pusti ga da ide, mora. Nestajaće, bledeće, pretapaće se slike u očima, Kad budeš pomislila da je nestao u magli tvojih sećanja, primetićeš da ti se vraća, da opet dolazi. Slike će biti opet jasnije. Samo to nije on. Videćeš čoveka, visokog i ponosnog. Videćeš ga sve jače i sve bolje. Videćeš njegove crte lica, njegovu gordost i osmeh! Videćeš njegovu sreću, videćeš svoju sreću, daleko ćeš videti. Bistro i čisto. Približavaće ti se. Biće vrlo blizu tebe, dobro ćeš ga videti, ali ti ništa neće biti jasno. Pitaćeš ga za dečaka, da li ga je video. Rećiće ti da je dobro i da ti je poručio da kad god budeš želela da ga vidiš, on će doći i biti sa tobom, jer te voli više od sebe. Zatvori oči tad. Otvori ih za sekund ili dva. Nećeš ga više videti u očima! Neka ti ne bude žao zbog toga, jer ću stajati ispred tebe! Videćeš me, gledaćeš me i nećeš moći da veruješ da sam to ja! Uzmi me za ruke, oseti moju senku na sebi, oseti miris života i sreće koji će se leteti u vazduhu! Oseti ekstazu trenutka, oseti moj dah na vratu i nasmej se kao nekada! Oseti moje ruke na tvojim ledjima! Oseti jagodice mojih prstiju na svom telu, oseti vetar izmedju mojih dlanova i tvoje kože. Stisni me, stisnuću te, kao onda kad si me prvi put poljubila, kada sam osetio med na tvojim usnama, kada si osetila moj dah u svojim ustima, kada sam osetio tvoj dodir na svojim grudima, kada si osetila moj strah od prvog poljupca, kada sam osetio tvoje srce kako kuca. Kako kuca za mene! Tako uradi i videćeš večnost, videćeš sreću! Videćeš neverovatnu i bezgranični sreću oko sebe, videćeš duboko i daleko, videćeš i ono što nikad nisi mogla da predpostaviš da postoji. Videćeš daleka prostranstva u mojim očima, videćeš nepregledne pašnjake naših snova, videćes želju u meni. Želju koja ne prestaje, želja koja je nepremostiva. Videćeš našu decu, videćeš ponovo onog dečaka, samo što više neće plakati. Smejaće se i voleti te kao što te je celog života voleo i želeo. I ja ću biti tu! Jedino čega neće biti, neće biti raznih Artura i Merlina. Zabićemo ga još dublje i još jače, bićemo mač u kamenu!