savmojsvet

A sve je počelo kao u bajci tog novembra, sasvim slučajno, sasvim iznenada, nisam ni sanjao da će mi se desiti ljubav. Ljubav za koju nisam znao da postoji, ljubav koju sam samo gledao na filmovima, ljubav koja je prodrmala moje telo i moj razum! To je bilo neopisivo, to je bilo božanstveno, to je bilo neizrecivo, što bi rekao moj brat to svet nije video!

Secaš se, sećam se! Sećam se svakog minuta tog dana, sećam se trenutka dok još nisam ni krenuo u Novi Sad! Sećam se da sam obukao košulju i sećam se da me je neverovatno boleo stomak! Da nije bilo mog druga iz vojske, svega ovoga ne bi ni bilo! Zahvalan sam mu do kraja života što me je upoznao sa tobom i ako te pre tog dana nikad nije ni video.

Oni su pili pivo, a ja čaj. A onda je došlo ko grom iz vedra neba: „One dve devojke gledaju u nas svo vreme“. Bio sam okrenut ledjima. „Koje dve devojke“? – uzviknuo sam tiho. Bacio sam pogled preko ramena i video da niko ne gleda u nas - „Ma šta pričaš“? „Jeste, jeste, gledaju“ – rekao je kum. Krenula si u toalet, krenuo sam za tobom ne bih li te sreo na pola i sreo sam te! Mislio sam da me nisi ni primetila! „Ma nije me ni primetila“ – rekao sam drugarima. Ali jesi na moju neverovatnu sreću, videla si me, omirisala si me pogledom! I dan danas nosim taj pogled na sebi. Vratio sam se za sto i uzeo stolicu na kojoj sam sedeo i počeo da se okrećem zajedno sa njom, pogled mi je bio uperen u pravcu vašeg stola. Pročitao sam joj sa usana: „Okreće stolicu“. Tad sam znao, tad mi je bilo neprijatno, tad mi je bilo... ne znam, ne mogu opisati taj osećaj, pamtiću ga do kraja života!

„Ovde već postaje gužva, predlažem da pređemo za jedan sto, jer više nećemo moći da se gledamo“! – rekao i uradio nešto što do tad nikad nisam, prišao vašem stolu! „Prećićemo za vaš sto, samo pod uslovom da ste crnogorci“ – rekla si i nasmejala se. Vratio sam se za naš sto i izložio situaciju. „Odlaze, kakvi seljaci“ – uzeli smo jakne i počeli da se oblačimo. Hteli smo da krenemo, ali prema vašem stolu! Seli smo! Tad je sve bilo gotovo, tad sam znao, tad sam video, tad sam shvatio! Vreme je stalo, sedeo sam i gledao te! Sve oko nas je počelo da se usporava, kao u Matrix-u, samo smo mi bili u korak sa vremenom, ti i ja! Ljubav na prvi pogled! Jeste, ma koliko to izgledalo kao fraza, bila je to ljubav na prvi i drugi i treći pogled! Bila je to ljubav na sve poglede! Hranio sam se iz tvog pogleda, hranio sam se iz tvog osmeha, pogledom sam upijao tvoje pokrete. Želeo sam da se taj dan nikad ne završi, međutim neko je morao sve to da pokvari – „Jao, moram kući, radim ujutru, moram na posao rano, bla, bla, bla“. Ubrzo zatim negde kod Sremskih Karlovaca ili pre dobio sam poruku - „Pazi kako voziš“ – u potpisu ti. Tad je opet sve stalo, tad sam uzleteo, tad sam rekao u sebi – „Ona je ta“!!! Kasnije mi je bilo žao sto nisam upoznavao još ljudi koji bi me pitali kako smo se nas dvoje upoznali. Pakosno sam želeo da me to pitaju, navodio sam ih pričom da me to pitaju, samo da bih im ispričao svoju sreću!

Sećam se prvog poljupca, kao da je juče bio – „Jel mogu da te poljubim“ – drhtao sam, tresao sam se od straha, klecala su mi kolena, srce je kucalo dvesta na sat. Ali si me spasla, kao da si znala, kao da si predostila – „Jel mogu ja tebe da poljubim“? Tad je po milioniti put opet sve stalo, tad se zaista sve zaustavilo. Osetio sam te usne na svojima, usne sa kojih med kaplje. Oduvek mi je bilo žao što ja nisam napisao tu pesmu. Kad bih znao nacrtao bih taj poljubac, nacrtao bih svoju sreću.

„DA“ – „DAA“- rekli smo. I obavezali se jedno drugom do kraja života i u dobru i u zlu! Prolazili su minuti, dani, godine. Bilo je lepih i manje lepih trenutaka. A onda je ponovo sve stalo! Sve se zaustavilo i počelo da se ruši i urušava! Onda sam te ošamario, onda sam te povredio i pogazio sve ovo vreme iza nas!